Ponosna na svog sina koji se igra 'igračkama za devojčice'

Skoro sam počela da vodim svog sina u igraonicu. Iako ima godinu i osam meseci smatrala sam da je to poželjno jer nemamo decu u svom okruženju pa tako on nema neko društvo za igru. Smatrala sam da će se u društvu druge dece i on malo opustiti. Međutim, tamo su uglavnom starija deca pa on nema nekih dodirnih tačaka sa njima ali sam primetila jednu stvar-njegovu pažnju su privukli sudovi. Igračke sudovi za kuvanje - komplet za devojčice (kažem za devojčice jer je u roze boji pa bih apelovala na prozivođače da više ne prave tipske igračke i da ih ne odvajaju bojama ali uzalud pričam i nadam se). Tako je on fino uzeo sudove i doneo ih do stola i fantastično se njima izigrao!

Zato me je sve to nateralo na razmišljanje. Zašto su sudovi samo za devojčice a npr. autići samo za dečake? Zašto namećemo deci stereotipe? Zašto ih delimo? Zašto ih ubeđujemo da nisu za nešto jer je to za drugi pol? Zar nije opšte poznato da su neki od najboljih kuvara na svetu muškarci? Takođe, videla sam toliko fantastičnih vozača koji su žene. U policiji ima žena. U vojsci takođe. O sportovima da i ne pričam. Zašto onda pravimo podele na muško i žensko dok su deca mala? Oni to em ne shvataju, em ih je baš briga. Kako će nečiji sin da izraste u brižnog muža i oca ako ga njegovo okruženje od starta ubedi da je to "samo za žene"? Šta je loše u tome da se dečak igra sudovima? Šta je najgore što može da se desi? Da ih sutra u braku opere umesto žene ili da ne daj Bože nešto i skuva? Mnogi će da kažu da se tako stvaraju papučari i potencijalni homoseksualci. Ja kažem da se tako stvaraju brižni i nežni muškarci koji vole svoju ženu i nije im problem da joj se nađu u svemu pa i u pomaganju oko kućnih poslova.

Za mene je moj muž savršen jer me sto puta odmeni u kuhinji. Mnoge žene će reći da je kuhinja ženska teritorija. Ja neću. Ja ću da sednem za sto i da uživam u jelu koje je moj muž pripremio za nas. To ga ne čini manje muževnim-baš naprotiv! Kad pokaže koliko mu je stalo do mene i dece i kad je nežan i predusretljiv samo se iznova zaljubljujem u njega. Upravo zato želim i da moj sin bude takav prema svojoj ženi i deci. Ako dečak uzme lutku u ruke svi će ga zadirkivati i nazivati devojčicom. A on će sutra znati kako da se ophodi prema svom detetu sa ljubavlju i pažnjom. Na kraju krajeva, možda postane pedijatar!

Isto tako, svojoj ćerki nikada neću braniti da se igra "muških" igara. Pa valjda je normalno da sutra i ona vozi kola! Zato neka se igra autićma. Neka trči i skače, možda će se profesionalno baviti sportom.

Neka kopa zemlju, možda će biti arheolog.

Dete treba da se igra čega god poželi. Dete treba da postane ono što ono želi a to će moći jedino ako sve isproba.

A i poprilično sam sigurna da se homoseksualac ne postaje igranjem sa lutkama i sudovima!

U našoj kući će se svakako otvoreno pričati o svakoj temi pa i o toj.  Zato naše dete neće biti homofob. I neće sutra braniti svojoj deci da se igra "muških" odnosno "ženskih" igara.

Kad bi svi malo otvorili svoje vidike i jednostavno pustili decu da budu deca ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto za život...

Do tada - odoh na čajanku sa sinom!