Kada sam bio dete većina mojih drugara je za raspuste odlazila kod rodbine na selo. Kako sam im zavideo i žalio što nemam nikoga na selu. Piju-piju-kukuriku-kokoda-muu-muu-kva-kva, dvorištem jure ceo dan, i ja bih za njima. Sreća pa je ćale bio u mogućnosti da svaki zimski i letnji raspust idemo tamo gde je većina nas išla u ona vremena.

Pročitajte i... Detinjstvo na selu


Ko bi rekao da moja deca neće imati taj problem. U ona srećna vremena smo kupili plac na šezdesetak kilometara od Beograda. U ona nesrećna vremena, doba inflacije, ćale je radio preko, pa smo podigli i kuću na tom placu. A onda, kad su došla tranzitorna vremena, ćale se preselio u vikendicu. Sad je tamo car. Osnovao je ekološku zadrugu, ima svoje pčele, koze, koke, voće. Kuća se nalazi izvan sela, na jednom brdu. Iza brda je padina koja se završava šumom. Vazduh čist, voda iz bunara, miriše na bukovinu koja pucketa u smederevcu, koji je istovremeno kotlarnica za radijatore razvučene po kući. Prava idila.


Ovog meseca proveli smo nekoliko nezaboravnih dana u tatinom selu.




Ćale je svako jutro stavljao dva velika prohromska bokala sa čajem na ivicu vruće ploče. Samo smo dosipali i ispijali organsku kamilicu, nanu, aroniju, šipak.


Pročitajte i... Jovan Memedović: Deca boluju od nedostatka prirode!


Poslužilo nas je i vreme. Bilo je i snega i sunca. Pravili smo sneška, iglo, sankali se, išli u avanture po šumama i gorama. Deci je najzanimljivije bilo kada smo išli do lovačke čeke, jedne kućice na drvetu koja se vidi s našeg placa. Nije tako daleko vazdušnim putem, ali stići do nje je prava avantura.


Bio je sunčan dan. Maksim je spavao duže, tako da smo krenuli tek posle četiri. Imali smo svega još sat i po do mraka. Pokazao sam im to usamljeno drvo na vrhu susednog brda. Rekao sam im da na njemu ima kućica i pitao ih da li žele da idemo tamo. "Da! Super avantura!", povikala je Lara. Maksim je isto bio oduševljen, ali do pola razbuđen, nije pao u nesvest od sreće. Da ga pobodrim dao sam mu da nosi dvogled. Bio je sav važan. On je, inače, u pričama koje slušaju u povečerje, general, tako da je i sad bio general. Lara je u tim pričama princeza, ali ne obična, ona što se šepuri na balovima, nego isto tako živahna kao i hrabra.

Na sankama od debelog najlonskog džaka koji smo napunili slamom, sjurili smo se niz padinu. Tako smo započeli naš put. Prošli smo onda kroz njivu iz koje je štrčalo neko šiblje. Provukli smo se ispod plota. Ušli smo u stari šljivik. Hodali smo po snegu visoko podižući noge, da ne zapnu na puzavice što su se pružale po zemlji, kroz čitavu armiju golih kvrgavih stabala koja su nas pomalo preteći propuštala, ali nisu obeshrabrila princa generala Maksima i princezu Laru od Zemuna.

Pročitajte i... Podstaknite dete da uči i van škole

Ušli smo u šumu. Šuma je divlja. Nema puta. Priznajem, malo me je bilo strah da nema neka zamka ispod snega, da ne upadnemo u neku rupu i slično, ali sam preduzeo mere bezbednosti tako što sam ja krčio put, a njima skrenuo pažnju na ozbiljnost naše misije. Bio sam dovoljno jasan i njima je sve to bilo tako uzbudljivo, da su me bez pogovora slušali. Spustili smo se do potoka. Pomogao sam im da prelete preko njega, a onda ih pustio da se sami penju uzbrdo i krče sebi put do izlaza. Bio sam im za petama, ali nisam hteo da im pomažem.



Kroz pola sata bilo smo na čistini. Ispred nas strma uzbrdica. Na vrhu nje cilj. Lara je imala snage da potrči. Maksim se umorio. Stavio sam ga na ramena. "Tata, zašto je nebo crveno?", pitao me je. Objasnio sam mu šta je suton. Imao je još neka potpitanja, ali mu je na kraju bilo jasno da ne treba da ga brine što nebo u daljini, iznad tamo neke planine, nije plavo.


Sami su se uspentrali uz drvene merdevine koje uopšte nisu naivne. Ja sam bio ispod, spreman da ih hvatam ako prokliznu. Na čeki smo se malo odmorili. Dao sam im dvogled, koji sam preuzeo od generala još pred spuštanje sankama. Pričali smo o prirodi, o brdima, planinama, godišnjim dobima, životinjama, biljkama.

Nismo mogli da se mnogo zadržimo, zbog mraka. Kada smo sišli, opet sam ih pustio da idu sami. Jedno po jedno. Samo sam im ruku stavio oko struka, ako prokliznu da ih uhvatim. Pred povratak sam ih obavestio da moramo jako da požurimo, da nas ne bi mrak uhvatio u šumi, jer je moguće da će gladni vuk krenuti tada da traži večeru. Požurili su i te kako. Pričali smo usput o tom vuku, kako nije on zao, nego gladan. Dogovorili smo se da sledeći put kad budemo išli u šumu ponesemo vuku nešto da jede. Povratak je bio prilično brz. Nije nas uhvatio mrak.

Blog mame Tanje: Devojke iz grada

Kada smo se vratili, uz topli čaj su nastavili da se igraju još dva sata. A mislio sam da sam ih umorio i da ću moći na miru da čitam knjigu.

*Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama.