Ako planirate da kolima sa troje male dece odete na Zlatibor, možda će vam značiti da pročitate ovaj putopis o našoj vikend avanturi.

Decu smo probudili rano. Obukli su se, doručkovali i oprali zubiće, sve pre 8 sati. Moja voljena je ostala kod kuće da nas spakuje, a ja sam ih izveo u park na istrčavanje puna 2 sata. Odlazak iz parka je najčešće vrlo neprijatan ako se ne ponudi neki dovoljno dobar razlog zbog kog moraju da idu. Ovog puta sam imao jak adut. „Društvo, hoćemo da idemo na planinu?“, pitao sam. „Da!“ „Na koju planinu, tata?“, pitao je naš trogodišnji Pametnjaković. „Na Zlatibor“. „Zlatibor!“, povikali su on i njegova osmogodišnja sestra Lara, kao da viču: „Čokolada!“, iako su prvi put u životu čuli za tu planinu. Jednoipogodišnjoj Mariji ništa nije bilo jasno, ali je ona bila radosna što su Maskim i Lara srećni.

Na radiju sam s predumišljajem pustio neku opuštenu, omamljujuću muziku. Dan je bio oblačan, idealan za spavanje. Uslovi fantastični. Mačići, uprkos tome, nemirni. Lara je, mila, sve vreme bila razumna i prihvatala je put kao nužno zlo koje mora da istrpi. Maksim je do Meljaka još nekako i bio pod utiskom toga da idemo na „planinu Zlatibor“, ali je do Stepojevca odlepio i morali smo da stanemo. Malo su protegli noge, umili se, ostvarili po koji hir, i opet u okove dečjih putnih stolica. Grickali su usput, pričali smo o raznim nepovezanim stvarima, pevali. Niko nije spavao. Do Čačka smo stali još jednom. Nekome smo presvukli pelene, nekom i gaće. U principu, koliko znam da im je bilo naporno, nisu bili loši. A onda je Marija pronašla onu svoju čuvenu frekvenciju koja kida živce na froncle. Šta nam je ovo trebalo? Bolje da smo otišli na Košutnjak. Pevam pod utiskom predela, da nadglasam bebu: „Sa Ooovčaara i Kaaablara čobaniicaa progovaaraa!“ Ne pomaže. Voljena me moli: „Daj, nemoj još i ti da me nerviraš!“. Posle pet sati putovanja, napokon stižemo.

Imam ideju da se prošetamo do centra i tamo klopamo. Šetnja se otegla. Neki su gladni, neki ne. Nekima se više nikako ne sedi. Neki bi da jašu plišane konje. Neki su se izgubili. U stresu jurim i vičem: „Maksime!“. Malopre je bio tu. Vozi neki bicikl bez pedala. Da nije upao u jezero? Živ nisam. Nema ga 5 minuta. „Je l’ ovog malog tražite?“ „Gde si ti?“, vičem, a on se smeje, kao da je napravio dobru foru. Jao! Sve je naopako. Kud ne odoh kolima po klopu!




Kasnije, kad smo jeli i igrali se istraživača po šumi, bio sam radoznao da saznam kako su doživeli put i šta im je usput bilo zanimljivo. Da ne bi odgovorima uticali jedno na drugo, pitao sam ih odvojeno. Ustvari, hteo sam da opravdam hipotezu da je bolje s decom usput razgovarati i omogućiti im da gledaju kroz prozor, nego im dati neke video igrice ili crtaće koji bi im odvukli pažnju. Lara mi je odgovorila da joj je put bio super i da je kroz prozor videla brda. Bio sam ponosan što je videla brda, jer su ona u njoj probudila osećanja. Maksim je rekao da mu je bilo dosadno. „A šta si video kroz prozor kad smo putovali?“ „Velikog strafnog duha.“, odgovorio je. „Stvarno“, rekao sam pomalo razočaran. „I šta još?“ „Foku. Ali nije to srvena foka, nego je obukla plavo odelo...“. Ipak sam bio srećniji što je video te duhove i foke nego da je blejao u tablet, koji, usput budi rečeno, uopšte nemam.





Na planini smo se proveli fenomenalno, ali put nazad je bio pakao. Ipak, nekako, preživesmo. Jedva.