Ju, tata opet na Yu-mami. Ali ovaj ju-tata! je prava yu-mama. Dugo se nismo družili. Otvoreno ću priznati zašto nisam imao ni vremena ni smelosti da se delim s vama. Imao sam ljubavnu aferu. Sa svojim poslom.

Sve je počelo pre tačno tri godine, kada sam se vratio sa službenog puta od godinu dana tokom kog sam odlučio da ubuduće biram isključivo kreativne poslove sa decom i mladima. Obišao sam brojne dečje kulturne centre s kojima sam u prošlosti sarađivao i našao svoje mesto baš tamo gde sam najviše želeo, u Centru za razvoj dečjih interesovanja Povratak prirodi.

Sve je počelo savršeno. Ljubav je bila uzajamna. Strasti na pretek. Svakodnevno inspirisan, pričao sam priče, pevao pesme, smišljao i smišljao svakojake aktivnosti kroz koje bih vodio decu Povratka prirodi. Pravio sam s njima predstave, snimao pesme, pravio spotove, snimao filmove. Želeći da ceo svet čuje za moju ljubav, pokrenuo sam blog, razvio fb page, povezivao je sa srodnim institucijama sa kojima se i danas divno druži.

Vremenom je strast prerasla u opsesiju. U početku sam imao vremena i za svoju ženu i našu decu, i za svoju ljubavnicu i njenu decu, ali sam sve manje vremena provodio sa svojom porodicom, a sve više sa svojim poslom. Sve češće svađe između mene i moje žene koje su bile prouzrokovane mojim nedostajanjem završavao sam rečima: „Ali mi jedemo taj hleb!“. Znao sam i tad dok sam izgovarao da je to samo izgovor i da sam ja ustvari navučen na svoj posao. U proseku sam preko deset sati dnevno boravio tamo, a neretko sam nastavljao da radim i od kuće. U početku, da ne bih nervirao ženu, šljakao sam kad ih sve uspavam, a kasnije nisam mario ni za to.

Osećajući grižu savesti što mi deca odrastaju bez mene, dok sebe toliko dajem nekoj drugoj deci, kad bih došao s posla, tih nekoliko sati do povečerja, maksimalno sam se posvećivao mojim mačićima. Bio sam i emotivno i fizički iscrpljen, ali sam se zaista trudio. Pored toga, nisam propuštao da obavljam svoj deo kućnih poslova, da time zadovoljim ženu. Kao svaka dobra srpska domaćica, trudio sam se i da sve vreme izgledam sveže i poletno, ali sam lagano ostajao bez šminke. Bio sam totalno razapet između dva sveta – posla i kuće. I jedan i drugi su me trebali još više, a zajedno nikako nisu išli.

Vraćao sam se iz Doma zdravlja, sa dve injekcije u sebi koje su me držale na nogama, sa dijagnozom koja je upućivala na predšlogno stanje i uputom za Svetog Savu, kad sam odlučio da počnem da sastavljam memoare kroz koje će me deca upoznati kad porastu, pošto više neću biti tu. Legao sam u krevet. Stavio sam u krilo laptop. Otvorio nov word dokument, koji sam nazvao Epitaf i počeo da tešim svoju decu što sam umro.

Tad mi je tek došlo "odozdo do gore". Najsnažnija poruka koju sam želeo da ostavim svojoj deci pritekla mi je u pomoć. Ona glasi: "Ako ne želite da morate, morate da želite!". Morao sam da poželim nov život. U njemu sam odlučio da imam više vremena za svoju decu, za svoju ženu i za sebe, ali i dovoljno novca da mi beda ne istera ljubav kroz prozor. Pustio sam misao u etar, pogledao duboko u sebe i shvatio u čemu sam najbolji, od toga razvio projekat koji sam izneo na tržište i uspeo.


Onih godinu dana na službenom putu sam svake srede objavljivao novu pesmu, da ne zalutam. Sada želim da narednih godinu dana sredom delim s vama trenutke iz moje mirne luke.

Verujem da ćemo tako zajedno imati koristi. Biće to porodični memoari jednog mama-tate čiji je i lični i profesionalni život prožet decom.