Važni saveti pedagoga: Kada je tata bolji sagovornik detetu?

Komunikacija sa detetom nije samo mamina obaveza. Osim činjenice da dete koje raste uz prisustvo oba roditelja, u harmoničnoj zajednici, i uz aktivno angažovanje oca - brže progovori, brže prohoda, ima više samopouzdanja, lakše se uklapa u vršnjačku sredinu, lakše prihvata autoritet druge odrasle osobe (vaspitačica ili učiteljica) - očevi su važni i kao sagovornici za brojne teme odrastanja.

Način komunikacije očeva. Od najranijeg detinjstva, kod devojčica više negujemo emotivnost, a kod dečaka racionalnu stranu. Roditelji nisu svesni uticaja koje njihove reči imaju na decu kada, na primer, svog sina pitaju: „Šta si danas radio?“ (u vrtiću ili školi), a ćerku: „Kako si se provela?“. Jer time, kao i brojnim neverbalnim postupcima, dečake navikavamo da nešto rade, a devojčice da osećaju. Zato, kada takva deca odrastu, ona su u velikoj meri ukorenjena u sistem ponašanja koji smo im nametnuli. Istovremeno, upravo zahvaljujući tome što su očevi naviknuti da se od njih više očekuje akcija nego razumevanje, razgovor, pružanje psihološke podrške… i njihov način komunikacije je uslovljen time. Odnosno, mame pričaju jezikom osećanja, a tate jezikom akcije.

Tatin glas savesti. Mame ponekad prete deci: „Videćeš ti kad ti se otac vrati…“, ili se pozivaju na tate kada neku dečju želju ne uspevaju da same odbiju: „Pitaj tatu, šta će on reći…“. U dugoročnom smislu, ovakvo pominjanje može da utiče na distanciranje deteta od oca. Međutim, ukoliko otac sa detetom ima kvalitetan odnos, zasnovan na zajedničkim iskustvima i razgovorima, umesto distance može da se razvije odnos poverenja i stabilnosti. Naime, baš zato što je majka detetu  predstavljala oca kao neku višu instancu, a tata bio dovoljno mudar da u očima deteta takvu ulogu i opravda - on za dete zaista postaje autoritet i „glas savesti“.

Komunikacija oca sa decom...

... do tri godine. Ponašanje oba roditelja je u prvoj godini života deteta uglavnom usmereno na zadovoljavanje osnovnih potreba (kupanje, presvlačenje, hranjenje…), a tek potom na podsticanje deteta na govor i usvajanje prvih reči. Međutim, očevi koji se od najranijeg uzrasta deteta aktivno uključuju u zadovoljenje njegovih potreba, u tome su podjednako dobri kao i mame. Na pitanje kako znaju šta treba da rade, oni odgovaraju kako „osećaju da tako treba“. Slično je i kada je u pitanju komunikacija. Oni intuitivno znaju da bebe bolje reaguju na visok nego na nizak ton verbalne stimulacije, pa i nesvesno promene glas kada se obraćaju bebi. Odnosno, sve su brojnija istraživanja koja potvrđuju da nepravedno potcenjujemo intuiciju očeva, a precenjujemo intuiciju majki.

... u predškolskom uzrastu. Razgovori oca sa detetom ovog uzrasta su slični komunikaciji koju ostvaruje majka, i svode se na prepričavanje događaja iz života deteta. U godinama pre polaska u školu, deca sve više diferenciraju svoja interesovanja u zavisnosti od pola kome pripadaju. Zato se tate sa devojčicama osećaju pomalo „izgubljeno“, jer ne uspevaju da prate teme vezane za lutke, bajke, princeze… Ipak, kontakt sa detetom ne mora da bude vezan za njegova trenutna interesovanja (ukoliko to otac ne može da isprati). Ali, može da bude kvalitetan ako otac zadrži fokus na onim pitanjima koje dete u svakoj svojoj razvojnoj fazi ima: sa kim se druži, kako provodi vreme, koje su mu omiljene aktivnosti…

... kada krenu u školu. U ovom uzrastu, tate će pomagati mališanima oko učenja i domaćih zadataka, ali i značajno uticati na formiranje budućih vrednosnih stavova. Naime, zahvaljujući tome što deca očeve doživljavaju kao emotivno stabilnije, lakše prihvataju moralne pouke i sistem vrednosti koje utemeljuje otac. 

... u pubertetu. Sa tatama, sinovi mogu da grade specifične odnose, bazirane na „muškim interesovanjima“. Ta zajednička interesovanja ih dodatno povezuju. Sa druge strane, u pubertetu - devojčice više nisu tatine princeze, a izgledom i ponašanjem sve su manje devojčice a sve više devojke. Očevi koji do puberteta svojih ćerki nisu razvili odgovarajuću komunikaciju, sada definitivno gube priliku za to. Osim toga, u pubertetu će devojčica da trpi veće zabrane nego dečak. Roditelji znaju iz ličnog iskustva koja iskušenja, moguće opasnosti i rizici očekuju devojčice, a koje dečake. Te zabrane uglavnom potiču od oca, i mogu da utiču na narušavanje njihovog dotadašnjeg dobrog odnosa, posebno ukoliko otac svoje zabrane ne argumentuje i ne obrazloži.

Posvećenost je ključ dobrog odnosa. Da bi otac imao kvalitetnu komunikaciju sa detetom bez ozbira na njegov uzrast, mora da ispuni isti uslov kao i mama: da bude posvećen, zainteresovan i uključen u sve razvojne faze deteta. Izgovori kako „nema vremena“, ili da je to „ženski posao“, ne smeju da postoje. Jer, osim što nisu istiniti (za koga će imati vremena ako ne za svoje dete?), najveću štetu od takvog stava ima upravo dete.

Jelena Holcer, pedagog