Letnji raspust: TV kao spas, kompjuter kao trešnja na torti

Krajem školske godine, na sajtu grada Beograda, pojavio se plan besplatnih  letnjih radionica za decu. Potpuno oduševljena što se neko konačno toga setio, počela sam da okrećem brojeve telefona ne bih li se što bolje informisala o mestu održavanja, trajanju i kvalitetu radionica. Više od svega želela sam da što pre svoju decu "smestim" negde gde će kvalitetno provesti leto.

Iz ugla školarca, raspust traje suviše kratko. Iz ugla zaposlene majke traje više nego dugo. Možda bismo svi bili srećniji da imam gde da ih pošaljem, makar na deset dana, da promene sredinu, upoznaju nove drugare, nauče nešto novo…Nažalost, osuđene su na svoje dvorište, park u kraju i novobeogradski beton kod bake i deke. Kada u parku nema nikoga i kada se umore od skakanja u bazen u dvorištu, ne mogu da im zamerim što im je jedina želja da sede ispred televizora ili kompjutera i bez imalo mozga upijaju sve što vide… Ovih dana, one samo u tome vide smisao života. Kada pokušam da promenim kanal, uglas viču da im je baš to omiljeni crtani i mole da bar njega odgledaju. Znam da uglas lažu i da im je omiljeno sve što ne zahteva bilo kakvu akciju ali ne mogu ni da ih gledam kako doslovno nestaju u nekom imaginarnom svetu i kako se posle gomile odgledanih crtaća vuku kroz kuću nesposobne da misle…

Svi naši razgovori, molbe, ponuđene alternative, dodate obaveze u njihov dnevni raspored, sve to zajedno vodi samo do jednog odgovora – suviše im je dosadno.

I stvarno, ruku na srce, treba biti izuzetno maštovit i uporan da bi se kvalitetno ispunio jedan dan od 8 ujutru do 9 uveče. I tako puna tri meseca...

To shvatim kada mi Lenka, potpuno iskrena, kaže: "Ali mama, ja sam od jutros namestila sve krevete, bacila djubre, nahranila Budu, pročitala 40 strana knjige, izvadila veš iz mašine, nacrtala dva crteža i kad sam pogledala na sat bilo je tek 12!"

Za nju je televizor spas a kompjuter trešnja na torti

I ko zna koliko bih još mučila mozak smišljanjem pametnih načina da je od tog poroka odvojim, da je jutros nisu zabolele oči. Rekla mi je da vidi ljubičaste i žute tufne pred sobom, da je boli kada spusti kapke i da misli da bi bilo dobro da odemo kod doktora.

Odande se vratila pomalo poražena. Dobila je potpunu zabranu gledanja u ekran i naređenje da svakog dana po nekoliko sati provede u prirodi, gledajući zelenilo, reku, životinje...

Pada mi na pamet da je doktorka shvatila o čemu se radi čim je pogledala u njene oči pa je iskoristila priliku da je, bar deo leta, odvoji od loših uticaja... Čak i ako je tako, i ako joj ustvari nije ništa, dobrovoljno ću živeti u iluziji da joj je očni živac zaista lenj i da mu je neophodna rehabilitacija. Ovog leta ćemo zajedno gledati u reku i uživati u prirodi. Dobrovoljno!

Mama Tatjana Trajković

Foto: Shutterstock