Nikolina je rođena u aprilu. To je onaj mesec koji nije ni tamo ni ovamo ako se prate novi zakoni o polasku prvaka u školu. Najstarija je u svojoj vrtićkoj grupici, po visini se izdvaja odavno, po čitanju i pisanju od skora, ali ništa od toga nije bilo okidač da razmišljamo o njenom polasku u prvi razred, godinu dana ranije.

Okidač je bila njena ogromna želja da konačno počne da uči, da sedi u školskoj klupi, da radi domaće zadatke i da diže dva prsta. U stvari, ona želi u školu još od onoga dana kada je Lenka postala đak. Uz nju je naučila sva slova ćirilice i latinice. Sve knjige koje bi Lenka počinjala da čita, Nikolina je završavala, sve Lenkine zadatke Nikolina je rešavala sa više želje i radoznalosti.


Kada smo je pitali da li bi volela da krene u školu, oduševljeno je pljesnula rukama i rekla DA! Pričali smo joj o testiranju koje mora da prođe, o drugarima koje bi tada napustila, o drugim drugarima koje bi stekla, o novim obavezama i novom rasporedu igranja ali ni u jednoj priči nije pokazala nedoumicu i nesigurnost u svoju želju.
Testiranje je prošla lako. Psiholog je rekao da je on lično, protiv ranijih polazaka u školu ali da u ovom slučaju daje punu podršku i njoj i nama jer je ona potpuno spremna.
Ipak, bilo je ljudi oko nas koji su na tu vest odmahivali glavom i govorili da smo požurili, da je trebalo da je pustimo da se igra još godinu dana, da sad mora da uči i radi umesto da igra lastiš... Pokušavali smo, ali uglavnom bezuspešno, da objasnimo da će se ona igrati i dalje, da joj od života ne oduzimamo ništa time što će od sutra imati obaveze i morati da uči. Ona je, svakodnevno, učila i bez škole...

Osmeh na lice su mi vratili oni koji Nikolinu dobro poznaju i kojima je njen polazak u školu sasvim očekivana stvar. Oni se nisu brinuli oko toga da li će pronaći vreme za igru. Njihova briga je bila usmerena na to da li će škola moći da joj pruži dovoljno zanimljivih informacija koje će joj držati pažnju...

A da li ću, za deset godina, moći da kažem da su u pravu bili jedni ili drugi, to sada ne znam. Znam samo da je ona presrećna. Već noćima ne može da zaspi od uzbuđenja što se prvi dan primiče. Svakog jutra otvara svoju novu pernicu i proverava da li je sve na svom mestu. I kad se uveri da se preko noći ništa nije promenilo, oči joj zasijaju nekim novim sjajem i tada znam da nismo pogrešili i da je to bio korak koji je, u svom odrastanju, čekala.

Mom In Art