Božićni poklon


"Dolazi nam kuma!!!!!!", vičem glasno, da me svi u kući čuju...
"A je l’ dovodi i Momčila i Ducu?", pita Lenka.
"Hoće li doći i Marko?", pita moj muž.
"A hoćemo da ih vodimo na klizanje?", radoznala je Nikolina.

I na klizanje, i u bioskop i u šetnje i u kafane, ma gde bilo, samo da dođu!


Toliko ih se uželimo da nam njihov dolazak svake godine Božić pretvori u pravi doživljaj. Oni su naša porodica, na neki način.

Žive u Egiptu, godinama unazad. Pobegli su od svega što ovde nisu imali. Njena hrabrost je moje merilo – uvek kažem: ako je mogla Tijana sa malom bebom i drugom bebom u stomaku da ode u tamo neku Afriku, da se tamo porodi na stranom jeziku, da živi sa pola Markove plate, onda i ja mogu sve što, ruku na srce, zvuči mnogo lakše od toga.
I ta njena hrabrost me stalno gura napred. Kad god bih je pozvala čula bih samo njeno cvrkutanje iako sam znala da jedva preživljavaju. Nikad se ni na šta nije požalila. A ja, koja kuknjavu mrzim najviše na svetu, to cenim iznad svega.

Naša deca se znaju od rođenja i vole se kao da se viđaju svaki dan.
"Oni su naši kumići ali se to računa kao da su nam braća, nisu nam samo drugari, je l’ tako, mama?"

Baš tako.

Zato sam se radovala kao malo dete kada mi je javila da je Marko dobio odličan posao. Još veću radost sam osetila kada mi je rekla da je i ona od sada zaposlena.
I da su kupili kola i da imaju divne prijatelje i da su deca odlični đaci.
I da su uradili pravu stvar što nisu ostali ovde i čekali da im sreća padne s neba.

I sada, dok čekam da dođu, pravim pakleni plan kako da ukradem što više vremena za naše priče, smeh i druženje.


Ona zna da moju podršku ima u svemu. Ne zna samo da tajno mislim na nju i jednu malu Čarnu, koju je još odavno odlučila da rodi ali za to još nije skupila hrabrost.  

Mom In Art