Ovo je priča o uskoj povezanosti između sna i jave. Za sve one koji gube nadu.

U jednom trenutku svog odrastanja, toliko sam se osetio istrošenim od života da sam bio gotovo mrtav. Imao sam 21 godinu a osećao da su mi presušili životni sokovi. Osećao sam strašnu šupljinu u sebi, gorčinu jer sam bez ljubavi i ravnodušje prema promeni. To je bilo stanje teške depresije koje je trajalo mesecima.
Vukao sam po stanu lenje korake. Osećao sam u grudima nedostatak vazduha. Bio sam sam. Suton je uveliko zamračio prostorije, a mene je mrzelo da upalim svetlo. Stavio sam kolena na krevet. Srušio sam se na njega kao klada i sklopio oči.

Nalazim se u dugačkom hodniku. Osvetljen, bez vidljivog izvora svetlosti. Pod je siv, zidovi narandžasti, malo širi od mojih ramena. Dišem normalno. Tu sam nešto da nađem. Šta tražim, ne znam. Krećem. Poput magneta me privlači to što tražim. Vodi me kroz hodnike kao kroz lavirint.

Nailazim na velika kaubojska vrata boje zidova. Stajem. Ono što tražim je iza njih. Skupljam hrabrost da ih otvorim. Trenuci prolaze. Guram ih s obe ruke.

Zidova više nema. Put poda mnom je iste boje, siv. Nastavlja se petnaestak metara unapred i pod pravim uglom skreće ulevo. S leve strane levitira leteći tanjir boje puta.

Prilazim ulazu u letelicu. Osećam blago treperenje tela. Svakim korakom postajem sve ispunjeniji. Vraća mi se životna radost, snaga, samopouzdanje. Osećam se lepim i jedinstvenim. Ulaz se oslobađa. Ka meni se pružila ruka. Ženska. Siva kao put i leteći tanjir, s dlanom okrenutim na gore. Spuštam u njega svoj levi dlan.

Našao sam je. Čista ljubav. Jedinstvo dva bića. Neko ko me želi i bezrezervno prihvata. Ona me je oslobodila. Ona je moj san i ostvarenje svih mojih snova. Srećem se s njenim očima. Budim se.

Zaspao sam mrtav, probudio se živ. Saznanje da u sebi nosim osećanja koja sam proživeo u snu vraća elan mom životu. To je bio kraj moje depresije. Krenuo sam da tražim na javi te oči. One su mi postale svetionik i putokaz.
Svoju voljenu sam upoznao tri godine kasnije. Uz nju se vratio osećaj iz sna. Samo, oči joj nisu bile one. Tada sam zaključio da me je taj san probudio, spasio od očaja. Prestao sam da tražim te oči i njihov pogled. Našao sam onu ruku i bio sam zahvalan životu na tome.

Prošle su godine. Dobili smo ćerku. Zbog njene dijagnoze i svega što je potom usledilo, o čemu sam pisao u članku Greška prirode, naša Coca je ostala na neonatalogiji prilično dugo. Jednog dana, kad sam došao da je opet pronjišem u naručju, nije plakala. Pogledala me je u oči.

I tada sam ih našao. Moj san se ostvario. Danas živim kraj tih očiju. Gledaju me s divljenjem i daju mi snagu za sve.

Verujte u snove.