I dalje se kunem u onu staru izreku da se neko loži na pare, neko na moć, neko na snagu...
Ja sam uvek birala muziku, i svi moji momci imali su veze sa tim.
Najbolji je postao moj muž.
Bila sam sigurna da ću da se udam za njega, onog momenta kada smo pomislili na isti klip ispred ju tjuba.
Jednostavno smo zapevali voljeni refren, a oči su nam, ko pravim tinejdžerima dobile onaj blistavi sjaj.
To je ljubav.
Barem u mojoj definiciji.
Zapravo, uvek su mi bili smešni frajeri bez ritma, pa makar izgledali ko Apoloni.
Muzika pokreće, muzika spaja, muzika leči.
Kaži mi šta slušaš, reći ću ti ko si.
I to je ljubav.
U mojoj definiciji.
Sedim ispred računara, ponovo nešto pišem dok se moj klinac igra u susednoj sobi.
Na prvi takt pesme koju puštam, dotrčava do mene i kreće svoju koreografiju, nasmejan i u ritmu, tako mali i tako najlepši.
A kako bi drugačije?
Čitavu trudnoću provela sam u studiju svog dragog, noću su me iz sna budili ritmovi koji su dopirali iz istog, đuskala sam do dana porođaja, a bebac je prvu noć svog života proveo pored malog mp4 plejera odakle su dopirale najrazličitije melodije.
Obožavala sam svoje trudne noći kada bi žmu i ja prelistavali muzičku istoriju, kucali naslove na ju tjubu, prepirali se oko toga da li su bolji denseri, reperi ili rokeri i pevali u duetu svaki izabrani refren.
I zato sam sada posebno ponosna na svoje dete koje doručkuje uz vh1, ruča uz mtv dance, prepoznaje aktuelne, domaće hitove, i uspavljuje se uz radio.
Muzika pokreće, muzika spaja, muzika leči.
Moja mala ekipa, ju tjub, zvučnici do daske, osmesi oko glave.
To je merak.
A merak nema cenu.
Samo dobar ritam.
A to volim najviše na svetu.