Još samo deca prave razliku među polovima. „Ne možeš ti da mu obučeš roze duks, jer to je za devojčice“ (nema veze što periodično pokušava da aplicira uložak). Iako igra fudbal, moja ćerka je ipak ženstvena. Kaže: „Meni će mama da kupi roze kopačke“.
U Kaliforniji je zabranjeno u školi da se pominju izrazi mama i tata, nego samo roditelji. Razumljivo, jer tamo roditelji mogu da budu istog pola. Tako da je nezgodno da se kaže mama - za nekog čika Dena, recimo.
Definicija dečaka je da su to „osobe koje do puberteta misle samo na loptu“!? Pretpostavljate kakve sam sve vulgarne komentare slušao na temu šta sledi posle. Jedan od najučtivih je bio: „...a posle toga na dve!“.
Devojčice su mnogo komplikovanije. Po uvreženom mišljenju, „one ne misle, nego samo pričaju“. Po toj definiciji, pričljivi dečaci su sumnjivi.
U vreme naših prababa se znalo - crveni opančići za devojčice, a plavi za dečake.
Ženska deca dobijaju u miraz plantaže ljubičica, a muška - plavog patlidžana... valjda?
Dakle, mnogi izazovi koji zvuče savremeno, u stvari su evergrin.
Mala Maja iz komšiluka mi objašnjava simbole na vratima WC-a u obdaništu. Na jednim vratima, na pločici je nacrtano dete koje «gađa» nošu stojeći, a na pločici drugih vrata - dete čuči na noši. „Šta ovo znači, Majo?“. Dete mi je odgovorilo: „Pa, čika Gorane, ovde se piški, a u ovom drugom se kaki“.
Još u jaslicama se prepoznaje koje su devojčice „muškarače“, a koji dečaci su „seka perse“. Ima tu i budućih domaćica, „veštica“, ima kabadahija... Zato, „domaćice“ upisuj na DIF, da se ne udaju pre petnaeste, kabadahije na umetnost, a veštice... one se same snađu.
Čudo, kako su najveća svetska baletska imena: Nurejev, Barišnjikov... kod nas Kostjukov, a na baletskoj sekciji kod mene u obdaništu - nijedan dečak. Ima devojčica - i vitkih, i debelih, i predebelih u baletskim suknjicama, ali dečaka nema. A na fudbalu, podele se dečaci protiv devojčica... i ko kaže da dečaci uvek gube. Izvuku nekad i nerešeno.