Dečji strahovi i noćne more: Kako pomoći plašljivku

Dečji strahovi su brojni i raznovrsni. Menjaju se sa uzrastom a na dinamiku njihovog pojavljivanja i prevazilaženja utiče veliki broj faktora, od roditelja do vršnjačke sredine.

Bebini prvi strahovi

Oko šestog meseca života, dete može imati izražen strah ne samo od nepoznatih osoba već od svih onih koji nisu deo njegovog najbližeg okruženja, što ponekad obuhvata i bake i dede ako ih ne viđa svakodnevno i mnoge druge koje vi, možda i ne doživljavate kao nepoznate. 

Najčešći strahovi kod predškolaca

U predškolskom periodu, kod dece se javljaju sledeći problemi:

• strah od mraka. Dete ne želi da ostane samo u mračnoj sobi, insistira da svetlo bude uvek upaljeno. Prevazilaženje ovog straha vežbajte čestim razgovorima i igrama u mraku (igre asocijacija, pogađanja i slično, tj. igara koje ne zahtevaju osvetljenje).

• strah od neke institucije (obdanište, škola). Ovaj strah može imati uzrok u nečemu što je dete čulo i pogrešno razumelo, ili lično doživelo. Razuverite ga predstavljajući mu pozitivne aspekte.
  
  
• strah od neke osobe (vaspitačica, učiteljica, drug iz odeljenja, rođaka...). Iako su ovi strahovi najčešće brzi, kratki i prolazni, ako se zadrže u ponašanju deteta, razgovarajte sa osobom od koje se dete plaši. Njen blaži pristup vašem detetu može uticati na brže razgrađivanje ovog straha.
  
  
• strah od lekara, zubara, inekcija... Uzrok ovog straha je što je dete ili imalo bolna iskustva i ne želi da ih ponovi, ili je iz vaših razgovora zaključilo da je to nešto “strašno”. S obzirom da i mi kao odrasle osobe, imamo ove iste strahove, teško ćemo ih iskoreniti kod naše dece. Pomaže ako kontrolišete ono što govorite u detetovom prisustvu, i naravno. Takođe, postoji mogućnost da ove strahove predupredite kod deteta, odvodeći ga na preventivne preglede koji nisu bolni, ili da ga vodite sa sobom kada na ove preglede idete vi.
  
  
• strah od veštica, babaroga, čarobnjaka... Imaginarni likovi iz bajki i dečjih filmova nisu za dete manje strašni samo zato što vi, kao odrasla osoba, znate da oni ne postoje. Ne govorite kako je smešno da se plaši onoga što ne postoji, i ne insistirajte da gleda filmove sa ovim likovima, da bi se razuverilo, po principu: “klin se klinom izbija”. Tako njegov strah samo produbljujete.

PageBreak

Noćne more kao posledica straha

Raznovrsni strahovi su i najčešći uzroci dečjih košmara i noćnih mora. Uzroci mogu biti i nedovoljno prerađeni doživljaji iz svakodnevice deteta, reakcija na neku veliku promenu u ličnom okruženju ili reakcija na stres.

Noćne more
Dečji snovi u ranom predškolskom uzrastu su uglavnom posledica neprerađenih doživljaja iz svakodnevnog života. Međutim, kako dete odrasta i stiče sve više znanja i iskustava iz svoje okoline, tako se menja i sadržaj njegovih snova. Istovremeno, dobija i brojne informacije, utiske, slike, dileme, nejasnoće sa kojima ne uspeva samostalno da se izbori.U uzrastu od 7 godina snovi mogu prerasti u veoma zastrašujuće i teške noćne more.

Uzroci noćnih mora mogu biti različiti stresovi unutar porodice (razvod, česte svađe roditelja, selidbe, smrt neke bliske osobe…) i detetovog okruženja (iz obdaništa, na primer). Takođe, mogu biti povezani sa fizičkim promenama kod deteta, kao znak smanjenog imuniteta, početak bolesti, (upale uha, rast novog zubića…)

Noćne more se obično javljaju u drugoj polovini noći. Kada se probudi, često uz vrisak, dete je svesno, sasvim budno, veoma uplašeno. Ponekad plače toliko snažno da jedva uspete da razumete ono što pokušava da vam objasni. Nećete uspeti odmah, ali pokušajte sledećeg dana da porazgovarate o tome, da li se seća šta je sanjalo. Pričanje o tome je jedan od načina prevazilaženja samog problema. Ali, u trenutku kada se probudi, daleko je važnije da dete čvrsto zagrlite. Telesni kontakt u ovakvim prilikama je veoma važan.

Noćni strahovi
Noćni strahovi su blaža forma noćnih mora. Uzrok je najčešće stres ali može biti i nasledna sklonost. Dete ima teškoća da čvrsto zaspi, odnosno, da pređe iz faze plitkog u fazu dubokog sna.

Javlja se uglavnom ubrzo pošto je dete zaspalo. Kada se probudi, vrišti i veoma je uznemireno. Nije potpuno svesno,  ponaša se nekontrolisano. Ponekad ne primećuje svoje okruženje, deluje kao da gleda kroz vas i ne pokazuje znake da prepoznaje bilo šta iz svoje okoline. Iako može ustati, hodati i biti fizički aktivno, dete zapravo, nije budno. Nemojte ga nasilno buditi, a ako vam dopusti, zagrlite ga.

Kako se izboriti sa dečjim strahovima?

Ozbiljan pristup. Iako odrastanjem dete prolazi kroz brojne faze, nemojte njegove košmare i noćne more posmatrati kao jednu od njih. Svaki izraz vašeg razumevanja je dobrodošao: “razumem da ti je teško, i ja sam se toga plašio kada sam bio tvojih godina…” Najgore što možete učiniti jeste: "glupo je da se toga plašiš, pa ti si već veliki dečak” i slično.

Informišite se o mogućim uzrocima. Uprkos vašem zalaganju, ne možete znati sve što dete čuje ili vidi i kako će se sve to na njega odraziti.Događaji koji utiču da ste vi pod stresom nisu isti oni događaji koji su stresni za dete, iako su neki zajednički i za vas, i za njega (polazak u vrtić, polazak u školu, dolazak nove bebe, razvod roditelja, gubitak člana porodice…) Međutim, za dete uzrok zbunjenosti može biti i nešto što je čulo pa pogrešno razumelo, nešto što je slučajno videlo, doživelo, nešto što ga je uplašilo, uznemirilo, zbunilo. 

Rituali. Pre spavanja koristite rituale uspavljivanja, pričanje priča, zajedničke igre… Vaša poslednja rečenica pre nego napustite dečju sobu neka uvek bude ista, umirujuća i sasvimo lična. (na primer:”lepo spavaj, volim te najviše”) Utvrdite i vreme odlaska na spavanje i ostanite dosledni u sprovođenju tog vremena.  Red i disciplina učvršćuju dečije uverenje da u porodici vlada određena hijerarhija što stvara osećanje sigurnosti. 

Posvetite detetu vreme. Pokušajte da razgovarate. Pitajte šta ga muči, šta se dešava u vrtiću ili školi, kako je provelo popodne kod bake, da li ima svog najboljeg druga, hoće li možda da se igra nečega sa vama po njegovom izboru. Pokažite mu da za njega imate vremena i da na vas može računati.

Stručna pomoć. Iako je sigurno da imate najbolje namere, moguće je da prosto, nije u vašoj moći da pomognete detetu. Tada se obratite stručnom licu, dečjem psihologu ili pedagogu koji, za razliku od vas, može objektivno da posmatra vaše dete i koji sigurno ima više iskustva u borbi sa dečjim problemima.

Porodična atmosfera. Takođe, pokušajte da "opustite" porodičnu atmosferu, više se igrajte, manje vičite, manje se svađajte sa ukućanima… Podsetite dete da ga volite, pokažite mu to kako neverbalno, zagrljajima i poljupcima, tako i otvorenim, direktnim izjavama.