Karate -odbrana bez oružja

U predstavljanju ovog borilačkog sporta i veštine, pomogla mi je Bojana Marković, trener u karate školi i klubu Skiper u Beogradu. Mališani iz ovog kluba su ekipni prvaci na ovogodišnjem prvenstvu države za pionire, poletarce i nade. U Italiji su nedavno osvojili dvanaest medalja i dobili priznanje kao najbolji klub na takmičenju, a u Mađarskoj pehar kao najuspešnija ekipa. Mali članovi kluba Skiper, Boris Kasporski i Veljko Živković često su proglašavani najboljim takmičarima na brojnim turnirima i prvenstvima.

Prelazak u takmičarske grupe

Iz karate škola, deca kasnije prelaze u takmičarske grupe. Sa borbama se do nedavno kretalo oko dvanaeste godine, a sada je ta granica spuštena. Ipak, na zvaničnim takmičenjima, u borbama nema mlađih od deset godina. Uostalom, za karate nikad nije kasno. U nekim klubovima, njime mogu da se  rekreativno bave čak i mame i tate. Deca već od pete godine mogu početi sa treninzima, ali je idealan uzrast sedam ili osam godina, da bi godinu ili dve kasnije dete ušlo u sistem takmičenja. Kod nas ih ima od jeseni do početka leta, i to skoro svakog vikenda, osim za vreme zimskog raspusta. I deca tinejdžerskog uzrasta nisu «zakasnila» za početak bavljenja ovim sportom, čak ni za takmičenja, jer se senior postaje sa dvadeset i dve godine, znatno kasnije nego u većini sportova.

Dve godine do ozbiljnijih pojaseva

Mališani u ovom, kao i ostalim borilačkim sportovima i veštinama, polažu za pojaseve i time potvrđuju poznavanje pokreta i kata. U karate školicama se redom polaže za: beli, četiri meseca kasnije žuti, u istom razmaku i crveni, zatim zeleni pojas, do koga se stiže posle nešto dužeg perioda. Nakon toga,  bavljenje ovim sportom postaje ozbiljnije, jer se preko plavog, do braon pojasa - stiže za godinu dana, a još više vremena je potrebno za crni, majstorski pojas. Dakle, od upisa u školu karatea, do prvih ozbiljnijih pojaseva, stiže se otprilike za dve godine. Mališani i stariji za pojase uče po precizno utvrđenom planu i programu Karate Saveza Srbije i polažu pred komisijom, u kojoj su predstavnici Saveza i treneri nekog drugog kluba, da bi se izbegla pristrasnost trenera. Ali, i oni najmlađi, koji su položili za žuti pojas, mogu da učestvuju na karate turnirima, na kojima se dele u grupe po boji pojasa, godištu ili na apsolutnom nivou, gde učestvuju svi.

Trening za bolje zdravlje

Sva deca posle nekoliko treninga obavezno prolaze sistematski lekarski pregled, ali karateom mogu da se bave i mališani slabijeg zdravlja, astmatičari, oboleli od dijabetesa, manjih srčanih smetnji, slabije izraženih deformiteta... ali, pod nadzorom i po savetu lekara. Njima se treninzi prilagođavaju. Međutim, često ne mogu da se takmiče. Na primer, kod malih dijabetičara, teško se uočava gde počinje umor od napora, a šta su simptomi bolesti, pa je oprez neophodan. Ponekad se dogodi da se napredovanje bolesti zaustavi, mališani se osećaju bolje, kičma se ispravlja, držanje celog tela se poboljšava... Čak i ako nema potpunog izlečenja, ili sa medicinskog aspekta nije moguće poboljšanje zdravstvenog stanja, mališani mnogo lakše podnose bolest. Ipak, intenzivniji treninzi ne dolaze u obzir bez konsultacija sa lekarima. Kako je osnovno u karateu da se ovlada svojim telom i uspostavi ravnoteža duha i tela, deca u školi postižu bolje rezultate, bolja su u komunikaciji sa vršnjacima, otvorenija, više radoznala, misli im ne lutaju, imaju primetno veće samopouzdanje i motorički su sposobnija. Hiperaktivna deca karateom postižu mnogo. Razvijaju pažnju, koncentraciju, umiruju se.

Postepeno povećanje broja treninga

Najmlađi treniraju obično tri puta nedeljno, po sat vremena. U početku, uče da broje na japanskom do deset, da bi brojali pri pokretima. Najčešće počinju da uče prvo udarce rukom, a kasnije nogom, jer su oni komplikovaniji. Odmah dobijaju beli pojas kada, učeći osnove karatea, savladaju dva udarca i dva ili tri bloka. Nakon četiri meseca, kada polože za žuti pojas - ili im se uvodi četvrti trening, ili postojeća tri malo duže traju. Posle zelenog pojasa, treniraju duže, i to četiri puta sedmično. Kao i u ostalim sportovima, pred turnire i velika takmičenja su treninzi češći i duži, ali to deci nije naporno, jer su tada već starija i odgovornija.

Od pozdrava do istezanja

U karate školama, svaki trening počinje japanskim pozdravom. Trener im kaže: «Jap», a mališani odgovaraju: «Os». Sledi zagrevanje. U najmlađim grupama, deca kroz igrice rade na motorici: igraju se šuge, ledenog čike... a stariji mališani izvode klasične vežbe zagrevanja po grupama mišića. Zatim sledi razgibavanje, kao jedan od važnijih segmenata u karateu, i to posebno nogu i prepona - zbog najčešćih, nožnih udaraca. Sledećih pola sata je posvećeno samom karateu - učenju kata, pokreta, udaraca, poluga, s tim što taj deo treninga uoči takmičenja traje i duže, oko šezdeset minuta. Trening se završava obaveznim istezanjem.

Kimono za prvo polaganje

Od opreme, u prvih mesec-dva, dok još nisu odlučila hoće li da treniraju, deca na trening dolaze obučena u donji deo bilo kakve trenerke i majicu. Ako na podu nije tatami (specijalna gumirana podloga za borilačke sportove, po kojoj se vežba bos), onda imaju patike. Kimono se kupuje za prvo polaganje za pojas. Možete da ga naručite i preko kluba, ili da ga kupite u nekoj radnji sportske opreme. Mada, ne morate da kupujete najskuplji, biće odličan i onaj od hiljadu i po do dve i po hiljade dinara. Kada dete stasa za borbe, kupuje se i zaštitna oprema.

Izbor prepustite detetu

I o ovom, kao i o bilo kom drugom sportu, najbolje je da odluči samo dete. Ali, činjenica je da baviti se karateom nije skupo, bar ne u početku. Inače, u svim sportovima, dok takmičari ne postanu seniori, pripreme i putovanja finansiraju roditelji. Ako već birate, možda je bolje da izaberete sport koji će pored neospornog, više nego pozitivnog uticaja na fizički razvoj deteta, imati i elemente uključivanja u društvene zajednice vršnjaka, bolje rezultate u učenju, primereno ponašanje i razvijanje poželjnih interesovanja. Sve to pruža karate.

Klubovi

Iskustvo mi je do sada pokazalo da u karateu, kao u retko kom sportu, postoje klubovi različitog kvaliteta, i da ih je teško razlikovati, bar na prvi pogled. Za pouzdane informacije o klubovima i članovima, možete da posetite sajt http://www.beokarate.org.yu/ ili da se obratite Karate Savezu Srbije ili Beograda, koji se nalaze u Deligradskoj ulici br. 27 u Beogradu.

Razlike u članarini

Osim po radu, klubovi se razlikuju i po članarini. Oni koji su pri savezima, obično imaju probni period od mesec ili dva, da se vidi koliko dete zanima taj sport, da li je to ono što je očekivalo, pa se tek tada upisuje i plaća članarinu. Od dragocene pomoći će vam biti i iskustva roditelja čija deca već treniraju karate.

Borba bez oružja

Naziv ovog sporta potiče od reči karatedo, što na japanskom jeziku znači prazna ruka ili put prazne ruke. Reč je o staroj borilačkoj veštini, koja potiče iz Japana, a čije je osnovno učenje kako se odbraniti, zapravo - kako se boriti bez oružja. Po nekim teorijama, nastanak karatea se vezuje za stare borilačke veštine na ostrvu Okinava u devetnaestom veku, gde su se sa lokalnim pomešali japanski i kineski elementi odbrane. Posle Drugog svetskog rata, karate se proširio na Evropu i ostatak sveta, pa je ubrzo stigao i do nas. Po elementima, svrstavaju ga u takozvane tvrde stilove odbrane (suprotno «mekim», gde se svrstava i aikido) - jer koristi snagu napadača, u prvi plan stavlja fizičku kondiciju, brzinu i snagu napadnutog. Suština je da osoba nauči da se odbrani, nikako da napada.

U karateu smo uspešni u svetu

Svake godine, u Beograd dolazi trostruki svetski prvak, Italijan Luka Valdezi. On drži seminar - kako trenerima, tako i najmlađima, koji u tom druženju sa šampionom nalaze dodatnu energiju i nove motive za bavljenje karateom. Sportista srcem i dušom (a ne kao neke «zvezde»), postao im je pravi uzor. U Beograd dolazi i bivši selektor španske reprezentacije, Antonio Oliva, i drži seminar za trenere. Inače, u karateu smo vrlo uspešni, prošle godine je Srbija po broju osvojenih medalja bila druga na Balkanijadi. Tokom sportske karijere, ako postanu osvajači medalja na svetskim i evropskim prvenstvima, karatisti mogu da budu stipendisti države. Po završetku takmičarske karijere, obično oko dvadeset i šeste godine, postaju treneri ili predavači na seminarima, ali se retko ko bavi samo time.

Željka Zebić