Dispraksija: Kako pomoći nespretnom detetu?

Ne biste verovali koliko "najjednostavnijih" aktivnosti koje svakodnevno izvodimo, u sebi sadrže kompleksnosti. Ne biste verovali koliko mreža treba da se u mozgu čvrsto isplete da biste mogli da se popnete uz stepenice, zakopčate košulju, popijete šolju čaja. Problem sa dispraksijom nam ukazuje upravo na to.

Kako prepoznati dispraksiju?

Dete sa dispraksijom se čini vrlo neefikasnim, sporim, nespretnim, neodmerenih pokreta. Rekli biste, jedan mali "trapa". Takvoj deci je mahom loša ravnoteža te posledično imaju problema sa aktivnostima gde je ona uključena (silaženje niz stepenice ili penjanje na primer). Dete koje ima dispraksiju ima teškoće da se samo oblači, posebno da zakopčava dugmad ili vezuje pertle. Često mu se desi da se sudara sa predmetima ili osobama i pritom zaradi pokoju modricu i ogrebotinu. Čini se da sporije savladava motorne veštine koje ostala deca savladavaju bez teškoća, kao što je samostalno pijenje bez prosipanja ili jedenje. Dešava im se da posrću, igračke češče kvare nego druga deca. Mogu imati snižen tonus i delovati mlitavo i slabo. Problem im predstavljaju redosledi, pamćenje pravila i istovremeno izvođenje dve radnje (na primer: hodanje i pričanje, skakanje i pljeskanje...).

Kasnije, tokom priprema za školu i samog školovanja, ispoljavaju slabije pamćenje i pažnju, lako se pometu, a u učenju im treba razložiti zadatak na više delova. Kako ne poznaju dovoljno svoje telo, nisu svesni šta sve sa njime mogu činiti i za šta su sposobni. Način na koji se dete izražava može pokazivati siromašto pojmova, posebno onih koji se odnose na kvalitete draži i odnose u prostoru. S ozirom da im motorno planiranje oduzima dosta energije, lako se umaraju. Mogu razviti stereotipne radnje rukama poput lepršanja, lupkanja olovkom i slično, a one se javljaju jer dete ima siromašan fond pokreta te jednostavno bira da ponavlja poznate pokrete.

Kompleksnost "jednostavnog" pokreta

Izvođenje pokreta podrazumeva aktivaciju i skladno funkcionisanje različitih delova tela: od čula prikupljaju senzorne draži i mozak snabdevaju informacijama o samom telu i o onome što ga okružuje, nervnih puteva koji vode informacije sa periferije ka centru, odnosno u koru mozga gde će se sakupiti, obraditi i daće im se neko značenje, mozga, kao „centralnog kompjutera“ koji je odgovoran za razumevanje opaženog i planiranje pokreta ili aktivnosti koja je vidljiva spolja, do mišića koji primaju impuls iz mozga i svojim kontrahovanjem i opuštanjem prave pokret. Da bi pokret bio odmeren, usmeren i svrsishodan, pre svega moramo imati svest o svome telu- njegovim delovima, njihovom obliku, veličini, savitljivosti, položajima koje može zauzimati u prostoru i jedni u odnosu na druge, šta sve možemo sa telom.

Svest o telu počinje da se gradi pre rođenja. Dok se okreće u stomaku, beba oseća granice, pomera ruke i noge onoliko koliko joj dopušta prostor u kome se nalazi. Kada se rodi, dete polako osvaja sve raznovrsnije pokrete i kreće se iz manipulativnog prostora, preko prostora pokreta do otkrivanja objektivnog prostora, a svaki od njih nosi svojevrsna iskustva koja grade osnovu za izvođenje složenih pokreta. Kada neko nosi dete, ono se prilagođava svojim mišićnim tonusom drugoj osobi.  Kada ga mama miluje po kosi, ljubi po licu, masira ruke i noge, oseća te delove tela.

Gde nastaje problem sa dispraksijom?

Dispraksija ili izvođenje pokreta koje nije prilagođeno okolini, strukturi predmeta i prostornim odnosima jedna je od manifestacija poremećaja senzorne integracije. Senzorna integracija podrazumeva adekvatno organizovanje osećaja koji pristižu iz ćula, mišića i zglobova u smislenu celinu na osnovu koje mi preduzimamoi odgovarajuću akciju. Kada mozak ima teškoću da ove informacije obradi i integriše na odgovarajući način, sve što ide od nas prema svetu, odnosno, pokret (ovde spada i govor) biva neodmeren, neprikladan. 

Uzmimo za primer pijenje toplog čaja: čulo vida će nas obavestii o boji i obliku šolje, kao i o rastojanju šolje od naših usta, taktilni receptori na površini kože ruku i usana će nas obavestiti o toploti čaja, da li je prevruć ili je pak dovoljno ohlađen, proprioceptori u našim zglobovima i mišičima će nam dati povratnu informaciju o tome koji deo našeg tela se pomera i kojom jačinom, kao i o težini šolje, čulo ravnoteže će nam dati informacije o tome da li se krećemo ili mirujemo. Tada ćemo moći da prinesemo šolju ustima, otpijemo gutljaj i vratimo šolju na sto, bez prosipanja. Ukoliko bi postojao poremećaj senzorne integracije, ili bismo se opekli na čaj ili bismo prejako ili preslabo podigli šolju, ili bismo oklevali da uzmemo šolju.

Gde nastaje problem? Mozak ne dobija adekvatne informacije sa periferije, iz čula, mišića i zglobova  o samom telu i o prostoru i stvarima koje ga okružuju. Na početku smo pomenuli taktilne, vestibularne i proprioceptivne osete. Ovi oseti nam omogućavaju da spoznamo svoje telo, njegove granice, oblik, funkciju i sl. i da napravimo svojevrsnu "mapu" ili "shemu" tela. Taktilni oseti nas obaveštavaju o pritisku koji je izvršen na kožu, odnosno dodiru. Ove informacije su neophodne kako bi se spoznale granice sopstvenog tela. Dobra taktilna percepc ija omogućava nam da znamo da li mi nešto dodirujemo ili nešto nas dodiruje i gde je mesto kontakta kože i nekog materijala (predmeta, druge osobe i td.), saznajemo o toploti predmeta, njihovoj teksturi, glatkosti/hrapavosti i sl. Vestibularne draži nam govore o tome da li se glava i telo kreću ili miruju, zahvaljujući njima osećamo silu teže, a neophodni su kako bismo održali telo u željenom položaju. Proprioceptori se nalaze u mišićima i zglobovima, a zahvaljujući njima znamo da li se neki naš deo kreće i osećamo sebe.

Dalji koraci- šta činiti?

Šta činiti ukoliko prepoznate kod svog deteta simptome dispraksije? Pre svega, pružite detetu podršku i razumevanje. Ono nije ni lenjo ni glupo, već mu je potrebna adekvatna stimulacija kako bi se podstaklo sazrevanje neuroloških procesa i  senzorne integacije, što bi zauzvrat omogućilo uspešnije izvođenje pokreta. Iz našeg iskustva, uz neophodan rad na unapređenju govorno-jezičkih sposobnosti, potrebno je detetu pružiti što više senzorne stimulacije i kretanja. Dete treba uključiti u aktivnosti koje pružaju velike količine senzornog unosa- što više ovih informacija mozak dobije, lakše će moći da ih obardi i sredi. Ipak,  izbor aktivnosti i način njihovog izvođenja  treba prepustiti obučenim stručnjacima za to. To su pre svega terapeuti koji sprovode senzornu integraciju i reedukaciju psihomotorike.

Kretanje poput vrtenja, skakanja, penjanja, silaženja, bacanja i hvatanja, kotrljanja, gađanja, nošenja, guranja i vučenja, nizanja, umetanja, okretanja, prevrtanja, ljuljanja pružaju mnoštvo vestibularnih, taktilno-kinestetskih i proprioceptivnih iskustava koja doprinose uspešnijem motornom planiranju i vršenju pokreta koji su odmereniji i prikladniji nego ranije. Dete bolje upoznaje svoje telo, jasnije oseća njegove granice, pa se može bolje kretati po prostoru i među stvarima. Tome doprinose i vežbe ritma, vežbe za ujednačavanje tonusa u ekstremitetima, vežbe koordinacije pokreta i tela u celini koje se izvode u objektivnom prostoru. Sprovode se i vežbe za razvoj fine motorike kojima se unapređuje spretnost prstiju i vizuo-motorna koordinacija.