- Kada dete počne da odlaže obaveze i na sve govori "posle ću", "evo, sad ću", roditelji odmah pomisle da je lenjo.
- Psiholog i porodični terapeut otkriva da lenjost najčešće nije razlog zašto deca odlažu obaveze, već postoje neki drugi razlozi.
Sve češće u savremenom roditeljstvu susrećemo decu koja odlažu obaveze, zaboravljaju domaće zadatke, teško se pokreću na učenje ili spremanje, a svakodnevnu komunikaciju prate rečenice poput "ne mogu sada" ili "posle ću".
Ovakva ponašanja posebno dolaze do izražaja u periodu pred kraj školske godine, kada se obaveze gomilaju, a očekivanja postaju veća i izraženija. Roditelji u tim situacijama često pomisle da je reč o lenjosti, međutim iskustvo iz prakse pokazuje da je stvarnost mnogo složenija.
Dete koje odlaže obaveze najčešće nije dete koje ne želi, već dete koje u tom trenutku nema kapacitet da odgovori na zahteve.
Iza takvog ponašanja često stoje mentalni umor, zasićenost školskim obavezama, ali i nedostatak unutrašnje motivacije. Prisutan je i strah od neuspeha koji može blokirati dete, pa odlaganje postaje način da izbegne suočavanje sa zadatkom.
Kod neke dece izražena je potreba za kontrolom, pa kroz "neću sada" pokušavaju da sačuvaju osećaj autonomije u okruženju u kojem se od njih mnogo očekuje.
Period pred kraj školske godine dodatno pojačava ove izazove. Deca se suočavaju sa završnim testovima, popravljanjem ocena i porukama da je sada "najvažnije zapeti".
Roditelji, vođeni brigom, često pojačavaju kontrolu, podsećaju, opominju i insistiraju. Takav pristup, iako dobronameran, povećava unutrašnji pritisak kod deteta. Pritisak vodi ka otporu, otpor vodi ka odlaganju, a odlaganje dodatno povećava osećaj neuspeha. U tom krugu često nastaju prvi oblici anksioznosti.
Anksioznost kod dece ne izgleda uvek kao strah koji je lako prepoznati. Ona se može manifestovati kroz odugovlačenje, zaboravnost, razdražljivost, povlačenje ili kroz fizičke simptome poput bolova u stomaku, glavobolje i hroničnog umora.
Posebno zabrinjava činjenica da se danas sa anksioznošću susreću sve mlađa deca, već u ranom školskom uzrastu, pa čak i pre toga. Deca koja bi trebalo spontano da istražuju i uče kroz igru sve češće odrastaju u atmosferi očekivanja, procenjivanja i stalnog poređenja.
Važno je priznati i ono što roditeljima nije uvek lako da izgovore. I sama sam kao majka u određenim trenucima pravila greške, nesvesno stvarajući pritisak kroz očekivanja vezana za akademski uspeh. Namera je bila dobra, želja da dete uspe i da ima sigurnu budućnost, ali efekat nije uvek bio onakav kakav sam želela. Deca ne žive samo naše reči, već i naša očekivanja, ton glasa i atmosferu koju stvaramo.
Dodatni izazov savremenog vremena jeste i konstantna stimulacija kojoj su deca izložena.
Brzi sadržaji, ekrani i potreba za instant zadovoljstvom smanjuju kapacitet za fokus, strpljenje i odlaganje zadovoljstva, pa zadaci koji zahtevaju trud postaju još teži.
U takvom kontekstu očekivati da dete samo od sebe razvije radne navike bez podrške i strukture nije realno. Zbog toga je važno da ovakvo ponašanje ne ignorišemo, ali i da ga ne etiketiramo.
Kada dete nazovemo lenjim, ne podstičemo promenu, već pojačavamo osećaj neadekvatnosti. Mnogo je korisnije fokusirati se na konkretne korake i na stvaranje okruženja u kojem dete može da uspe.
Radne navike se razvijaju kroz male, ponovljive korake. Jasna struktura dana, podela zadataka na manje celine i dogovoreni vremenski okviri daju detetu osećaj sigurnosti. Pauze nisu znak lenjosti, već potreba mozga da obradi informacije. Pohvala usmerena na trud, a ne samo na rezultat, gradi unutrašnju motivaciju i osećaj kompetentnosti.
Roditelji često, iz želje da pomognu, preuzimaju deo odgovornosti na sebe kroz stalna podsećanja i kontrolu. Takav pristup kratkoročno olakšava svakodnevicu, ali dugoročno usporava razvoj samostalnosti. Dete treba da ima priliku da iskusi i posledice svojih izbora, jer upravo kroz ta iskustva uči odgovornost i gradi unutrašnju stabilnost.
Kraj školske godine ne predstavlja samo završetak jednog obrazovnog ciklusa, već i važan razvojni trenutak. To je prilika da dete nauči kako da se nosi sa pritiskom, kako da organizuje svoje vreme i kako da prepozna sopstvene granice.
Dete koje govori "posle ću" ne govori nužno o lenjosti.
U toj rečenici često se krije poruka da mu je svega previše i da mu je potrebna podrška kako bi naučilo da može drugačije.
Upravo u načinu na koji odgovaramo na tu poruku leži razlika između deteta koje razvija anksioznost i deteta koje uz podršku uči kako da se nosi sa životnim obavezama.
(Autor je psiholog i porodični psihoterapeut)
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o vaspitanju:
BONUS VIDEO:
Izvor: nezavisne.com/Yumama