- Nova izmena Porodičnog zakona podrazumeva eksplicitnu zabranu fizičkog kažnjavanja dece, pa i kaznu za roditelje koji udare dete.
- Ove izmene izazivaju polemiku u javnosti, pa tako advokat smatra da se ovim izmenama zapravo roditeljima oduzima pravo da vaspitavaju decu.
Izmena Porodičnog zakona prema kojoj je fizičko kažnjavanje dece izričito zabranjeno i zbog kojeg može da dođe čak i do uzimanja deteta iz porodice, izazvala je dosta polemike u javnosti. O temi fizičkog kažnjavanja dece i eventualnog kažnjavanja roditelja koji udare dete, u emisiji "Jutro" na TV Prva su govorili dečji psiholog Snežana Anđelić, advokat Nebojša Perović i pedijatar dr Saša Milićević.
Advokat Perović najpre je izneo svoje mišljenje da je izmena Porodičnog zakona "nepotrebna", kao i da "sadašnji Porodični zakon je preteran i da daje previše slobode i da reguliše neke stvari na način koji nije u duhu, da kažem, sa našim nasleđem, a možemo reći da taj zakon 21 godinu biva u našem društvu i, izvinjavam se, vidimo posledicu kakvu imamo".
Prema radnoj verziji ovog zakona, uvodi se pravo deteta da se samostalno obrati institucijama, zbog čega se nameće pitanje da li će se roditelji plašiti sopstvene dece da ih ne prijave.
"Pre tri godine su ove iste mere bile predložene i tada su direktno menjali korektivninadzor. Korektivni nadzor, to je jedna odredba u Porodičnom zakonu i predstavlja da kada dođe do poremećenih odnosa u okviru neke porodice, da se onda grupna terapija za tu porodicu sprovodi u Centru za socijalni rad ili od strane stručnih ljudi da bi se ti odnosi uredili i sredili. Znači, u pravom smislu reči pomoć porodici. I tada su hteli da promene taj korektivni nadzor na način da svaka prijava bilo koje vrste nasilja može dozvoliti Centru za socijalni rad da može da uđe u porodicu bez odobrenja suda, da izuzme žrtvu nasilja, u smislu deteta, da ga smesti u drugu porodicu, hraniteljsku, a da pokrene postupak protiv roditelja".
Advokat u tome vidi opasnost jer sama prijava nasilja ne dokazuje da je nasilja zaista i bilo.
"Neutvrđeno, samo na osnovu prijave za bilo kakav vid nasilja, pa i ćuška. To je znači bukvalno oduzimanje prava roditeljima da mogu da vaspitavaju decu. E sada, pošto se tada, kao što se sada digla u javnost, da kažem, prašina protiv ovog, ovih izmena i dopuna, tako se i tada digla i onda su povukli taj predlog", rekao je advokat Perović, ističući da će, po njegovom mišljenju, ovaj zakon dovesti do toga da "od dece napravimo mentalne bogalje".
S druge strane, dečji psiholog Snežana Anđelić ima potpuno suprotno mišljenje.
"Ja mislim da deca moraju da budu zaštićena. Govorimo o ranjivoj kategoriji koja ne može samu sebe da brani, koja nema mentalni kapacitet da uradi bilo šta po pitanju onoga što mu se spolja dešava i da to mora da bude regulisano zakonom ako roditelji i drugi nisu u mogućnosti da kontrolišu svoje ponašanje u odnosu na decu, posežu za agresijom kao metodom, da mi moramo na kraju da imamo neki zakon koji će decu štititi. I mi jesmo svedoci toga da se u našoj zemlji nasilje normalizuje. Evo, pogledajte, da li je okej da vas neko udari zato što, eto, nešto niste uradili kako treba? Pa, neka vam opali šamar. Šta ćete reći? Pa reći ćete, čovek nije normalan, tužiću ga. E sad, kad to roditelj uradi deci, mi to kažemo: 'Pa dobro, ima puno pravo na to'. Znači, to je njegova vaspitna metoda. Mislim da tu mi imamo jedan generalni lanac problema, što smo mi nasilje do te mere normalizovali i onda smo u čudu kad se vršnjačko nasilje vrši. Pa deca su naučila. Metoda: imam problem s tobom, ja tebe prebijem. Idem na ulicu, onda kao tinejdžer i ja prebijem drugoga jer imam problem. Znači, ne možemo da idemo na to. Jedno važno pravilo u životu postoji: nemoj da ti padne na pamet da podigneš ruku na drugo ljudsko biće".
Granica između zlostavljanja i vaspitne mere
Dok neki roditelji smatraju da je "jedna vaspitna" sasvim OK, postavlja se pitanje da li je batina za neposlušno dete vaspitna mera ili zlostavljanje.
"Niko ne voli da bije decu. Naravno, to je nešto potpuno razumljivo. Naravno, isključujemo ekstreme, pričamo o klasičnim porodicama. Veliki Duško Radović je rekao: 'Decu treba maziti i kad su kriva jer će ih život kažnjavati i kad nisu kriva.' To je apsolutno to. Međutim, tu se postavlja jedno veliko pitanje, gde je tu granica? Znate, šta je, šta je zapravo tu problem? Recimo, ono čuveno kad je plotna topla. Pa sad imate vi nekog roditelja koji će reći: 'A neka dirne. Pa nema, izaći će mu plikovi, izaći će mu bule prvog stepena, nosiće to i zapamtiće.' Da li je sada bolje to pustiti ili detetu reći: 'Ej, nemoj, nemoj.' Viknuti na njega, pa će dete imati, imaće jednu vrstu psihičke traume. Ili ga treba malo dirnuti po guzi, pa šta je sada veća trauma za to dete - taj udarac po guzi ili to što će imati klasičnu opekotinu? Ili recimo, dete od dve godine, eto, stavlja ruku u šteker, što deca obožavaju, i sad kažete: 'Nemoj', a on kaže: 'Hoću'. Kažete: 'Nemoj sine, to je struja visokog napona. Nemoj, to može da ti nanese povrede.' Ili ćete to dete skloniti? Nemoj to da radiš. Zaista, u njegovom interesu".
Ipak, psihološkinja Anđelić smatra da udarac ni tada nije opravdan.
"Šta vi tu radite? Možete da ga udarite. Možete fizički da ga zaustavite. Mi ne govorimo o tome da stvorimo ono što zovu 'marshmallow' vaspitanje. Pa, pusti sine. Ne. Vi imate, razne metode. Jedna metoda je da ga udarite, ali ne znači da će zbog toga naučiti. Kad su mala deca vi morate fizički da zaustavite dete. Drugo, mi stvaramo autoritet iz odnosa sa detetom, ne autoritet iz batina i straha, nego iz zdravog odnosa u kome će me dete čuti. Neće vas malo dete čuti ni prvi, ni drugi, ni treći, ni kad ga udarite, prosto jer nema mentalni kapacitet da vas čuje. Zato mi moramo da budemo fizički prisutni kad je mala beba u pitanju, uzmemo ga i kažemo jasno i glasno ovo što ste rekli: 'Ne.' I dete će vremenom naučiti. To je jedan proces, ali to što ćete ga vi pet puta udariti i deset puta udariti, to je isto kao kad biste ga uzeli i rekli 'ne'. Znači, mi vaspitavamo. To su različite metode".
Ipak, advokat Perović ne slaže se sa njenim mišljenjem. On ističe da je zlostavljanje dece već regulisano i Krivičnim i Porodičnim zakonikom.
"Vi toliko banalizujete ulogu roditelja koji hoće da vaspita svoje dete na način na koji vaspita. Znači i nemojmo ovde da pričamo da bilo ko ovde, bilo koji psiholog, psihijatar ili bilo ko, pa i sveštenik, voli više dete od one majke ili oca, majke koja ga je rodila, koja ga podiže i vaspitava. Na kraju krajeva, o izmenama i dopunama ovog Porodičnog zakona oduzima se deci osnovno pravo da ih roditelji pretvore u sposobne ljude za život i da ih nauče šta je dobro i šta nije dobro. Naša omladina, 80, 90 posto naše omladine su, to je sjajna omladina, ali sva ta omladina je rasla bez ovih izmena i dopuna i pretvorili su se u super ljude. Znači, ali pričamo o tih 10, 15 posto, 20 posto koji su živi, tako da ih nazovem. Znači, pričamo o tome, o detetu kojem ti ne možeš da objasniš ovde doktorka kaže: 'Dete će vremenom shvatiti.' Da, to imaju ljudi vremena. Imaju majke koje rade vremena...", kategorično je advokat branio svoje stanovište, ističući da ovaj zakon zapravo podrazumeva "da roditelji postaju sluge deci".
Psihološkinja Snežana Anđelić ističe da decu ne treba puštati da rade šta hoće, ali da postoje i drugi načini vaspitanja koji ne podrazumevaju batine.
Vaspitanje nije ja te jednom udarim i ti postaneš car, anđeo nebeski. Ne, ja mogu da te udaram 10 godina zato što je to proces dok ti ne odrasteš, isto kao što mogu 10 godina da te zaustavljam, da ti kažem 'ne', da ti postavim jasnu granicu, da te kaznim kad se ponašaš neadekvatno i da te vaspitavam. Znači, samo je pitanje koju metodu koristimo za vaspitanje, a ne da ćemo da pustimo decu da rade šta hoće. To nikad nismo radili niti smemo da radimo, granica mora da postoji, granica mora da bude jasna, 'ne' mora da bude glasno i jasno, jer to detetu treba. A to što ćete vi da ga udarite, pa čekajte, vi ga jednom udarili i on odmah shvatio? Koliko puta udaramo onda decu?", poručila je.
U foto-galeriji pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO: