Dogodilo se to jedne obične večeri. Onlajn tribina – moderna forma roditeljskog sastanka – tema ozbiljna, važna, i sveprisutna: "Deca i mobilni telefoni?"
Na Zoomu skoro stotinak roditelja, većinom sa ugašenim kamerama, ali prisutnih... bar fizički. Predavač, psiholog specijalizovan za razvoj dece i obrasce ponašanja, počeo je predavanje smireno, profesionalno, uz mnogo razumevanja. Govorio je o generaciji dece koja sve više vremena provodi pred ekranima, o koncentraciji koja im slabi, o porastu anksioznosti i nemogućnosti da se nose sa dosadom, tišinom, i stvarnim životom. Roditelji su klimali (barem oni koji su ostavili kamere uključene), beležili, slagali se... sve dok nije došao trenutak istine.
Na ekranu se pojavio slajd s rečenicom: "Ako želite da dete smanji korišćenje telefona – vi prvi spustite svoj". Nastala je tišina. A zatim – lagani egzodus. U roku od nekoliko minuta, sastanak je izgubio trećinu učesnika. Slučajnost? Tehnički problemi? Možda... Ali verovatnije – neprijatan trenutak samospoznaje.
Odrasli – digitalni zavisnici u poricanju
Današnji roditelji odrasli su u svetu bez interneta, bez pametnih telefona, bez stalnih notifikacija. Ali s pojavom tehnologije – uhvatili su se u digitalnu zamku čak brže od svoje dece. Možda zato što nisu imali nikakvu pripremu, nikakva pravila, nikakve granice. Tehnologija ih je zatekla nespremne, i za mnoge je postala beg – od stresa, od obaveza, od stvarnosti.
I tako je danas sasvim normalno da roditelj:
- proverava mejlove za večerom,
- odgovara na poruke dok dete priča o školi,
- objavljuje fotografiju iz parka dok sedi na klupi – dok se dete igra samo,
- umesto da umiruje dete pričom ili zagrljajem, daje mu tablet "samo na 10 minuta",
- i na kraju dana – pada u krevet s telefonom, a ne s knjigom ili razgovorom.
U tom kontekstu, deca samo imitiraju ono što vide. A ono što vide – nije nimalo ohrabrujuće.
Deca nisu problem. Oni su posledica.
Često se u medijima i među stručnjacima govori o "digitalnoj pošasti među decom". O tome kako su generacije Z i Alfa zavisne od ekrana, kako im pažnja traje kraće od TikTok videa, kako sve više liče na ekrane koje ne ispuštaju iz ruke. Ali šta ako pogledamo dublje? Jer deca nisu sama sebi kupila telefon. Nisu sami instalirali Jutjub. Nisu sami odlučili da igraju igrice po četiri sata dnevno.
To su im omogućili – roditelji. Iz umora. Iz osećaja krivice. Iz želje da ih zabave. Ili – budimo brutalno iskreni – da ih bar na trenutak "skinu s vrata." U tome i jeste srž problema. Roditelji često žele rešenja za "dete na telefonu", a da pri tom ne žele da menjaju sebe. I kada im neko kaže: "Možda bi trebalo i vi da smanjite svoje vreme za ekranom“, onda kreće odbrambeni mehanizam. Ili bežanje. Ili gašenje Zooma.
Nema aplikacije za prisutnost
Roditeljstvo nikad nije bilo jednostavno, ali danas je možda teže nego ikada – ne zbog dece, već zbog konkurencije. Konkurenciju danas ne čine ni društvo, ni škola, ni vršnjaci. Konkurenciju roditeljskoj pažnji danas čini – telefon. A ono što je najopasnije – deca to osećaju. I dete koje vas pet puta zove da mu pogledate crtež, a vi kažete "samo da završim poruku", vrlo brzo prestaje da crta. Ili prestaje da vas zove. A mi se pitamo: "Zašto je odjednom bezvoljno? Zašto se povuklo? Zašto ne komunicira?"
Odgovor je često u našem džepu. Ili na našem stolu. Ili u ruci dok listamo društvene mreže pune saveta o tome kako biti bolji roditelj – a zaboravljamo da ih primenimo u stvarnom životu.
Kako izgleda pravo vođstvo u porodici? Ne kroz zabrane. Ne kroz aplikacije koje zaključavaju sadržaj. Ne kroz kazne i oduzimanja. Pravo vođstvo izgleda ovako:
- Kada dete dođe iz škole – vi odložite telefon.
- Kada ga nešto muči – slušate ga bez istovremenog gledanja u ekran.
- Kada mu kažete da ne koristi telefon za večerom – vi prvi poštujete to pravilo.
- Kada vikendom idete napolje – telefon ostaje kod kuće. Jer dete neće postati digitalno odgovorno ako mu samo govorite. Postaće ako vidi kako izgleda balans. Ako oseti šta znači biti viđen. Ako zna da ste stvarno tu.
Da se ne ugasi Zoom – već navika
Možda bi sledeći put, kad na roditeljskom sastanku dođemo do neprijatno slajda, bilo dobro da ne gasimo Zoom, nego da ostanemo. Da poslušamo. Da preispitamo. Da se ne branimo – nego da pokušamo. Jer ono što činimo – jače je od onog što govorimo. I ako želimo decu koja znaju granice, koja imaju balans, koja znaju da odaberu stvaran život umesto virtuelnog – moramo da im pokažemo kako se to radi. A to počinje vrlo jednostavno. Bez aplikacija. Bez tutorijala. Bez WiFi-a. Samo tako što ćemo – da isključimo svoj telefon. I da "uključimo" prisustvo.
Porodični ugovor – jer pravila važe za sve
Kada deci postavljamo pravila, često ih doživljavaju kao kaznu. Ali kada pravila važe za sve članove porodice – ona postaju dogovor. Postaju deo kućne kulture. Postaju – ugovor. Zato sve više porodica uvodi nešto što se zove "Porodični digitalni ugovor", jednostavan, ali snažan alat koji pomaže da se korišćenje tehnologije uredi, a ne demonizuje. U praksi, to može da izgleda ovako:
- Ugovor uključuje sve članove porodice – i decu i roditelje.
- Dogovaraju se jasna pravila – kada se koriste telefoni, kada se isključuju.
- Svi poštuju ista pravila – nema "ja mogu jer sam odrasla".
- Ugovor se potpisuje – jer obaveza dobija na ozbiljnosti.
- Povremeno se preispituje – jer život se menja, pa i dogovori treba da se prilagođavaju.
Primeri pravila mogu da budu:
- Telefoni se ne koriste za stolom.
- Nema ekrana sat vremena pre spavanja.
- Vikendom se jedan dan provodi bez telefona.
- Kada pričamo jedni s drugima – telefoni se spuštaju.
- Svako ima pravo da kaže: "Sad bih da pričamo bez ekrana" – i da drugi to ispoštuju.
Ugovor ne mora da bude formalan, može da bude napisan rukom i zalepljen na frižider. Ali ono što mora da bude je - uzajaman. Jer dete koje vidi da mama i tata takođe spuštaju telefon oseća se poštovano. A iz poštovanja dolazi i saradnja. I poverenje.
Manje kontrole – više dogovora
Poenta nije u tome da budemo policajci. Poenta je da budemo vođe s integritetom koji ne traže savršenstvo, već balans. Porodični ugovor je prvi korak ka tome. To nije kraj problema s tehnologijom, ali je početak razgovora. A u svetu u kojem se svi sve manje slušaju, možda je to najvažnije što možemo da uradimo.
Autor teksta: Udruga Obitelji3plus
BONUS VIDEO:
(miss7mama.24sata.hr/Yumama/Nataša Zlatković)