Postoje majke koje su čitav život podredile deci. Odrekle su se odmora, hobija, putovanja, nekada čak i ljubavi i novih životnih prilika, samo da bi njihovoj deci bilo bolje. Štedеlе su svaki dinar za školovanje, automobil, stan, svadbu ili neki drugi veliki životni cilj.
A onda deca odrastu. Odu svojim putem, zasnuju porodice, imaju posao, obaveze i sopstveni život. Ne svađaju se sa roditeljima, ne prekidaju odnos zbog neke velike svađe, jednostavno se sve ređe javljaju.
Majka tada često pomisli: „Posle svega što sam učinila za njega, zar nema ni pet minuta da me pozove?“ Upravo tu nastaje jedan od najtežih problema u odnosu roditelja i odrasle dece.
Kada se roditeljska žrtva pretvori u očekivanje
Mnoge majke svoje odluke donose iz ljubavi. Ne udaju se ponovo jer žele da se potpuno posvete detetu, odustaju od drugog deteta kako bi prvom mogle da pruže više, zanemaruju sopstvene želje i godinama stavljaju sebe na poslednje mesto.
Problem nastaje kada se ta žrtva kasnije pretvori u očekivanje da dete mora da je „vrati“.
- „Ja sam tebi dala najbolje godine svog života.“
- „Zbog tebe nisam ništa imala.“
- „Sve sam ti obezbedila, a ti nemaš vremena za mene.“
Takve rečenice možda dolaze iz bola, ali kod odraslog deteta mogu stvoriti osećaj krivice i obaveze, umesto bliskosti. Jer dete nije tražilo od roditelja da odustane od čitavog svog života.
U galeriji ispod pogledajte kako izgleda majka 15-oro dece!
Odraslo dete ne mora da vas manje voli zato što se ređe javlja
U odnosu roditelja i odrasle dece često se zaboravlja jedna važna stvar: odrastanjem dete dobija sopstveni život. Dobija posao, partnera, svoju decu, prijatelje, probleme i obaveze. Njegov svet više nije organizovan oko roditeljske kuće.
To ne znači automatski da je ljubav nestala. Odraslo dete može da voli svoju majku i oca, a da istovremeno želi svoj prostor, svoje odluke i svoj način života. Upravo je prihvatanje te činjenice jedan od važnih koraka ka zdravijem odnosu.
Nemački psihijatar kaže ljubav ne znači posedovanje
Fric Perls, nemački psihijatar i jedan od osnivača geštalt terapije, mnogo je govorio o granicama između ljudi i potrebi da svaka osoba preuzme odgovornost za sopstveni život. U tom kontekstu često se navodi njegova poznata misao: „Ja sam ja, a ti si ti.“
Suština ove ideje jeste da bliskost ne znači da jedna osoba treba da živi kroz drugu. Roditelj može da bude oslonac svom detetu, ali ne treba da živi njegov život umesto njega. Isto tako, odraslo dete nije dužno da donosi odluke samo zato da bi ispunilo roditeljska očekivanja.
„Pustite dete da odraste i ode“
Jedna od najvažnijih poruka koja se vezuje za ovaj pristup jeste potreba da roditelj ume da napravi razliku između pomoći i kontrole.
Pomoći detetu kada mu je potrebna pomoć jedno je. Donositi odluke umesto njega, stalno ga savetovati, kontrolisati njegove izbore ili očekivati da zbog roditeljske žrtve živi onako kako roditelj smatra da treba, nešto je sasvim drugo.
Roditelj koji je navikao da bude potreban može teško da prihvati trenutak kada dete više ne zavisi od njega. Ali upravo tada počinje nova faza odnosa. Više niste roditelj koji mora da odlučuje gde će dete ići, šta će raditi i sa kim će živeti. Možete postati osoba kojoj se odraslo dete vraća zato što želi, a ne zato što mora.
Ne tražite od deteta da vrati dug koji nije tražilo
Jedna od najtežih stvari za roditelja jeste da prihvati da ono što je davao detetu iz ljubavi ne može da se pretvori u račun. Ako ste mu kupili stan, platili školovanje, pomagali finansijski ili mu bili podrška kada mu je bilo teško, to ne znači da vam dete duguje ceo svoj život.
Naravno, zahvalnost, poštovanje i briga o roditeljima imaju svoje mesto u zdravoj porodici. Ali odnos ne bi trebalo da izgleda kao trgovina: „Ja sam uradio ovo za tebe, zato ti sada moraš ovo za mene.“
Mnogo zdraviji odnos nastaje kada roditelj može da kaže: „Tu sam ako ti trebam“, a da pritom prihvati da odraslo dete ima pravo da kaže: „Hvala, ali ovo želim da rešim sam.“
U galeriji ispod pogledajte mamu koja je pokazala ćerkinu pretragu na Guglu!
A šta ako dete zaista postane potpuno udaljeno?
Ni svaka udaljenost nije posledica roditeljske greške. Postoje porodični konflikti, različiti karakteri, stare povrede, nerazumevanje i brojni drugi razlozi zbog kojih odrasla deca mogu smanjiti kontakt sa roditeljima. Zato nije dobro svaki slučaj svesti na jednu teoriju. Ali jedno pitanje može biti korisno svakom roditelju:
„Da li moje dete dolazi kod mene zato što želi da bude sa mnom ili zato što se plaši moje reakcije ako ne dođe?“ Odgovor na to pitanje može mnogo toga da otkrije.
Najlepši odnos počinje kada roditelj prestane da traži dokaz ljubavi
Roditelj koji je ceo život bio usmeren na dete može imati osećaj praznine kada dete ode. Zato je važno da roditelj ne zaboravi da postoji i njegov sopstveni život. Prijatelji, interesovanja, putovanja, posao, ljubav, hobiji i vreme za sebe nisu sebičnost. Naprotiv, kada roditelj ima sopstveni svet, odnos sa odraslim detetom može postati rasterećeniji.
Umesto: „Zašto mi se ne javljaš?“ možda će jednog dana moći da kaže: „Drago mi je što imaš svoj život. Javi se kada možeš.“
I upravo tada odnos može postati bliži, ne zato što je dete primorano da bude prisutno, već zato što u roditelju više ne oseća obavezu, već sigurnost.
Jer dete nije roditeljeva imovina. Ono je osoba koja je jednog dana došla u njegov život, odrasla i krenula svojim putem. A možda je najveći oblik roditeljske ljubavi upravo u tome da mu dozvolimo da taj put zaista pronađe.
BONUS VIDEO:
