Šta se dešava u dečjem umu kad se roditelji razvode? Evo kako sve izgleda iz njihovog ugla

Većina tekstova o uticaju razvoda na decu fokusira se na njihovo ponašanje i raspoloženje, ali retko se detaljno objašnjava šta se zaista događa u dečjem umu. Psihoterapeut Ivan Šoper objašnjava kako mala deca doživljavaju prekid roditeljske veze te mogu da razviju nezdrave i štetne narative o sebi i drugima, piše Psychology Today.

Iako nisu uspeli da spreče razdvajanje roditelja, deca se neretko nadaju da mogu ponovo da ih spoje, što je česta fantazija. Kada ni u tome ne uspeju, to im samo potvrđuje da su nemoćni. Uz to, vrlo malo toga mogu da kontrolišu: ne mogu da biraju s kim će i kada da žive, rasporedi im se menjaju, ponekad moraju da promene školu i odjednom imaju dva doma. Ništa od toga ne žele, a bespomoćni su da to promene.

Kao posledica mogu da se razviju različiti narativi. Neka deca odustaju, govoreći sebi: "Nikada neću imati kontrolu nad nečim". Postaju pasivna, verujući da njihove želje nisu važne. Druga deca zauzimaju suprotan pristup i uzvraćaju, govoreći sebi: "Da bih izbegao osećaj bespomoćnosti, moram da kontrolišem sve". Kod ove dece sve postaje bitka, a roditelji se mogu naći u svađi oko toga iz koje će čaše dete da pije ili koju će majicu da obuče.

Kako roditelji mogu da pomognu?

Uvek započnite razgovorom i imenovanjem osećanja deteta. Pasivnom detetu možete da kažete: "Znam da osećaš da ne možeš da kontrolišeš to što mama i tata nisu zajedno, ali još uvijek možeš da kontrolišeš druge stvari, poput toga šta želiš za užinu. Ne možeš da kontrolišeš roditelje, ali možeš da kontrolišeš mnogo stvari vezanih za sebe."

Detetu koje zahteva kontrolu recite: "Mislim da se plašiš da ako ne kontroliraš sve, osećaćeš se kao da ne možeš da kontrolišeš ništa. Znam da mrziš osećaj bespomoćnosti, ali neke stvari možeš da kontrolišeš - poput toga koju knjigu ćemo da čitamo. Ipak, postoje stvari koje ne možeš, kao što je razdvajanje roditelja, i znam da je to jako teško."

Strah da im se svet raspada

Roditelji su sidro svojoj deci, njihova sigurna luka u oluji. Kada se roditeljska veza raspadne, uz sav nemir koji to prirodno donosi - bes, tugu, anksioznost - deca osećaju da je njihova "sigurna luka" iznenada nestala. Ako se svet njihovih roditelja raspada, onda je i njihov svet zastrašujuće, zbunjujuće i nepredvidivo mesto.

Koji se narativi ovde stvaraju? Deca često postaju previše oprezna kako bi se zaštitila. U srcu detetove teskobe je narativ da uvek mora da bude na oprezu zbog nevolja kako bi moglo da se pripremi. Roditelji takvo dete često doživljavaju kao vrlo i stalno anksiozno.

Razgovarajte o njihovim osećanjima straha i preplavljenosti. Tek nakon što ste im pomogli da se suoče s osećanjima, objasnite im da se vi i drugi roditelj brinete o stvarima. Uverite ih da su to problemi o kojima brinu roditelji, a ne deca. Svaki put kada se čine anksioznim, razgovarajte o njihovim strahovima i podsetite ih da odrasli upravljaju situacijom.

Pritisak da odaberu stranu

Većina razvoda uključuje roditeljski sukob. Uprkos najboljim naporima da zaštitite dete, ono će verovatno osetiti, ako ne i videti, taj sukob. Budući da mala deca svet vide crno-belo, mogu da se pitaju koji je roditelj "dobar", a koji "loš". Problem je u tome što se dete, dok se roditelji međusobno odbijaju, može osećati prisiljenim da odabere stranu i odbaci jednog roditelja, čime ga u suštini gubi.

Mogući narativ koji se razvija je: "Imam lošeg roditelja. Ne bi trebalo da volim tog roditelja. Ako ga ne volim, ni on neće voleti mene. Sada mi je ostao samo jedan roditelj".

Savet za roditelje je jasan: za početak, nemojte da ocrnjujete drugog roditelja i nemojte da se svađate pred detetom. Ne stavljajte dete u sredinu, bilo da mu se poveravate o prekidu, tražite da prenosi poruke ili ga ispitujete o privatnom životu drugog roditelja. Dajte detetu dopuštenje da voli i ceni drugog roditelja.

Preuzimanje krivice na sebe

Mala deca ne razumeju zašto se njihovi roditelji razdvajaju jer ne shvataju veze na složen način. Kada ne mogu nešto da shvate, izmišljaju razloge, ali pritom često donose zaključke na temelju pogrešnih percepcija.

Razvojno, deca moraju da sačuvaju dobru sliku o roditeljima, a uz to su prirodno egocentrična. Ove dve osobine zajedno uzrokuju da deca zaključe da ako roditelji nisu krivi za prekid, onda moraju biti oni sami. Uverenje koje se često formira jeste da su oni "loše dete".

Budite na oprezu ako se čini da dete oseća puno srama, nepotrebno se krivi za stvari ili se kažnjava zbog manjih grešaka. Podsetite ga da razvod nema nikakve veze s njim. Recite mu direktno: "Nije tvoja krivica." Trebaće im objašnjenje za prekid, ali bez previše detalja. Ponovo, izrazite njihove osećanja i podsetite ih ne samo koliko ih volite, već i zašto mislite da su dobro dete.

BONUS VIDEO:

(index.hr/Yumama/Nataša Zlatković)