Osnovna zamisao rada Jesper Jul bila je da inspiriše i podrži roditelje i profesionalce kako bi deca mogla da odrastu mentalno i socijalno zdrava. To je činio tako što je pružao efikasnu i primenljivu alternativu nasilnim i uvredljivim metodama vaspitanja kojima su deca i danas često izložena. Evo pet načina koje je predlagao za rešavanje dečijeg besa.

Ako deca u uzrastu između četiri i sedam godina još imaju agresivne ispade prema roditeljima i prijateljima, kontraproduktivno je kriviti ih zbog toga, ali vreme je da se pomnije prouči njihov život, uključujući njihove mogućnosti da nauče kako da se suoče s frustracijama i sukobima i možda tugom i traumom. Nikad ne možemo sa sigurnošću reći što se (ne) događa u njihovim životima, ali možemo odgovoriti na njihov poziv u pomoć.

Kada devojčica od dve godine oseti strahovitu ljutnju i počne svojim ručicama da udara majku jer je frustrirana zato što je majka ne razume, a istovremeno viče: „glupa, glupa, glupa mama“, majke (i očevi) obično će reagovati na jedan od nekoliko poznatih načina.

1. NAČIN

Majka će rukama dodirnuti glavu devojčice, čučnuti, pogledati je pravo u oči i reći:

„Uh, uh, što si ljuta! Kad bih barem znala što te toliko iznerviralo… možeš li da mi kažeš?“

Majčin celokupan stav, govor tela i reči šalju vrlo konstruktivnu poruku: šta god te uzrujalo, tu sam za tebe! Istovremeno upotrebljava dve reči – ljuta i uzrujana – što je pomoć njenoj kćeri da svojim frustracijama lakše doda reči koje će najpreciznije opisati njihov uzrok.

2. NAČIN

Majka će devojčici staviti ruke na ramena i odgurnuti je. Ljutito će je pogledati i reći:

„Prestani da me udaraš i nemoj nikada više da si mi rekla tako nešto!!! Da li ti je to jasno?!“

Ovde je majka više zabrinuta za svoje granice i pravila nego za ćerkinu dobrobit i njihov trenutni sukob. Postoji dobrobit i dobro ponašanje, a ova majka odlučuje da se pobrine za dobro ponašanje. To neće naštetiti njenoj ćerki, ali će se ona neko vreme osećati usamljeno. Najverovatnije će eksplodirati i neko vreme tući majku i vikati, a onda će posustati. Saznaće nešto više o majčinim granicama, ali neće ništa naučiti o sebi.

3. NAČIN:

Majka će zagrliti svoju ćerku i tako će je držati dok se ona ne smiri, a u međuvremenu će joj reći:

„Dušo, imaš pravo da budeš ljuta, ali znaš, ne smemo udarati jedni druge niti govoriti ružne reči. Mama te voli, ali mamu boli kad ju udaraš, a to ne želimo, zar ne?“

Ova je majka na zadatku: ona je na strani tabua i nastoji da prikaže uzorno, nenasilno ponašanje. U tom procesu distancira se od ćerke govoreći u trećem licu, što se poklapa s činjenicom da pristupa više sa stajališta ideje/ideologije nego što to zaista oseća. Zamislite da se ovo događa između dvoje odraslih koji su u ljubavnoj vezi pa ćete znati kako se devojčica oseća. Jedna je osoba frustrirana (tužna i ljuta), a zauzvrat sluša pridike. Koliko god je majčina namera opravdana i koliko god često ona iskazivala svoju ljubav, zbog nje se njena ćerka oseća manje vrednom, pa će ćerkin karakter odlučiti kakvi će biti njihovi budući sukobi.

4. NAČIN:

Majka će tužno i zabrinuto pogledati ćerki i reći: „Mamu jako rastuži kad joj kažeš da je glupa. Ne želim da budem glupa mama, želim da budem najbolja mama na svetu!“

Ne može biti više samouverena i egocentrična. Možda je namera uveriti devojčicu da prestane sa svojim ispadima frustriranosti jer to rastužuje njenu majku (tuga i razočaranje već su tradicionalno samo maska za majčinu agresivnost), ali istovremeno ova majka potpuno zanemaruje ćerkine emocije što će, još jednom, poslati poruku da majci te emocije nisu važne. Devojčica će zato pokazati još agresivnije ponašanje. Opet: devojčica nema priliku da nauči nešto više o sebi i sazri.

5. NAČIN:

Majka će zgrabiti ćerku za nadlaktice, protresti je i glasno i agresivno vikati:

„Da više nikad nisi tako nešto rekla! Jako si bezobrazna i sad izvoli u svoju sobu sve dok ne budeš spremna da mi se izviniš! Gubi se!“

Kao mala devojčica, morate biti izuzetno izdržljivi i borbeni da biste prihvatili takav intenzivan neprijateljski stav. Najverovatnije će se u njihovom odnosu pojaviti obrazac u kojem će se devojčici često „nakupljati“ agresivnost, a majka će je dvostruko poniziti jer je neće slušati i prisiliće je da se izvini. Zbog toga bi svako dete izgubilo svaki osećaj vrednosti – bez obzira na broj pohvala koje dobija kad se „dobro ponaša“. Devojčica će svoju agresivnost pokazivati izvan porodice, u nadi da će je neko poslušati, a oko puberteta njen će odnos s majkom prerasti u Treći svetski rat, pa će njeno ponašanje nekoliko godina najverovatnije biti vrlo rizično. (Zašto ne biste rizikovali svoj život kad ionako ništa ne vredi!). Majka će tonuti sve dublje i nikako neće moći da shvati vezu između ćerkinog ponašanja i lošeg odnosa s njom, sa svojim sopstvenim postupcima. Ona je samo želela svoje dete da nauči da se pristojno izražava i ponaša.

Ako devojčicu u primerima zamenimo s dečakom, majčine reakcije biće slične: s često uključenim majčinim strahom da će njen sin postati jednako nasilan kao i deda, ili kao njen suprug koji se teško kontroliše, ili čak da ga vaspitači u vrtiću neće voleti.

(Odlomak iz knjige „Agresija – Zbog čega je neophodna našoj deci i nama“, Jespera Jula)

Zelena učionica/Yumama/Jasna Drenovac

BONUS VIDEO

Poruka tate deci TikTok/family_future_first