FRAZE KOJE NIKADA NE TREBA DA KAŽETE DETETU BESNI: Ne vređajte, ne plašite ih i uvek se izvinite

Svaki roditelj nekad pukne i kaže svašta svom detetu u žaru svađe. Psihološkinja savetuje koje su to rečenice, fraze, ružne reči koje mogu da ostave neizbrisav trag u razvoju svakog deteta.

Bilo bi dobro da ne kažete frazu: „Rekao sam ti. Vrlo često se dešava da roditelj pokuša nešto da objasni detetu, dete se ne slaže, roditelj izlazi iz sukoba, naizgled odustaje: radi kako ti odgovara. Ako ne želiš da radiš svoj domaći zadatak, nemoj, dobij keca. Ili ako ne staviš kapu, razbolećeš se. I tako dete dobije lošu ocenu i razboli se. U ovom trenutku, roditelj, radostan što je pobedio, što je uzet, kaže: „Pa, rekao sam ti!“ Ovo je samopotvrđivanje roditelja na štetu deteta. Dete se oseća kao gubitnik.

Kada se dete suoči sa posledicama sopstvene odluke, koja mu nije odgovarala, ono je moglo da izvuče svoj zaključak i analizira. Ali kada roditelj kaže: „Rekao sam ti“, analiza je blokirana. I dete ne izvlači zaključak, već naprotiv, želi da se bori sa onim ko je ovaj put pobedio. I ne radi se na ispravljanju grešaka. Dete sledeći put ne radi domaći ili ne stavlja kapu.

Kada dođe do svađe između braće i sestara, većina roditelja želi da je sredi, shvati ko je u pravu, a ko nije i donese presudu. U ovom trenutku, on staje na stranu jednog deteta protiv drugog deteta. I deca razumeju da su brat ili sestra razlog zašto im se roditelj suprotstavio. Roditelju se čini da pomaže deci u uzročno-posledičnim vezama da ne bi bilo sukoba, a zapravo doliva ulje na vatru kada kaže: „Grešiš, ti si kriv, izvini se svojoj sestri, traži oproštaj od svog brata.” U svađama između braće i sestara važno je da roditelji ne ometaju sukob svoje dece i puste ih da sami sve reše.

Roditelji koji žele zdravlje, sreću i dug život svom detetu ne treba da mu usađuju osećaj krivice, i ne treba da govore: „Ti si kriv“. Krivica je veoma varljivo osećanje. To može stvoriti iluziju da će se dete koje se oseća krivim promeniti. Ali kada se detetu kaže da je ono krivo, onda i da mu se prohte, ono neće hteti ništa da ispravi. Ako dobije 1 i oseća se krivim, neće dobiti 5. Da bi dobio 5, moraće da uči. Zato, ako detetu nešto ne polazi za rukom, ne treba ga kriviti, već pitati: „Šta ćeš sad da uradiš, da li ti treba pomoć?

Tokom svađa, ni u kom slučaju ne treba odgurivati dete, odbijati ga akcijom ili rečima: „Odlazi, ne želim više da te vidim, nisi mi više sin. Jer ovo je nešto najgore što dete može da doživi – da ga roditelj odbaci. U ovom trenutku samopouzdanje veoma opada, jer ako mami i tati ne trebam, nikome nisam potreban. Čak i ako me mama i tata ne vole, niko me ne voli. Ako čak ni mama i tata ne mogu da me zaštite, onda je ceo svet opasan. A osoba živi u ekstremnom stresu i depresiji. Ovo dovodi do sklonosti ka depresiji.

U naletu sukoba, nikada ne bi trebalo da poredite dete sa frazama poput: „Tvoja sestra je sjajna, ali ti nisi.“ Ili: „Dečak iz razreda je bolji, a ti nisi. Dobro je uporediti svoje dete sa sobom: „Prošli put ste naučili tri reči na engleskom, a danas 10. Pogledaj koliko ste napredovali.“ Iako je, možda, učiteljica pitala 50 takvih reči.

Nikada ne treba da izgovarate fraze: „Zašto sam te rodila“ ili „Kako mi je bilo teško da te rodim“. Velika je dečja muka što nije željeno. I dovoljno je da majka ovo jednom izgovori da uništi odnos koji postoji između nje i deteta. Ili majke pričaju kako su zamalo umrle na porođaju. A rođendan deteta se predstavlja kao sopstveno dostignuće. Kakav zaključak donosi dete? Ja bih mogao biti uzrok zdravstvenih problema moje majke. A onda nesvesno odlučuje da ceo život brine o majci. Toliko da sa njom živi i sa 40 godina, ne zasniva porodicu, ne rađa decu, jer ja treba da se brinem o majci – zamalo mi je dala život.

U naletu besa ne bi trebalo da kažete: „Sada će doći Baba Roga, policajac, veštica i odvesti te”. Na taj način roditelji ulivaju strah detetu, smanjuje mu samopoštovanje, ono definitivno razume: pošto moja majka ne može da me zaštiti i spase, onda je svet opasan. A čovek živi od ovog stanja da ga niko ne može spasiti. Nedostaje mu osećaj sigurnosti, a to je, po mnogim metodama i teorijama, druga ljudska potreba.

Postoji mnogo stop fraza, a osim toga, roditelji imaju ogromnu maštu da smišljaju sve više i više novih. Iz nekog razloga im se čini da ako detetu kažu kako je loše, ono će želeti da bude dobro. Kao, treba da kažete detetu u čemu je pogrešilo da bi ono želelo da bude u pravu; morate mu reći gde su njegove greške, a onda neće želeti da ih ponovi. Nijedna osoba nema želju da postane dobra nakon što je izgrđena. Postoji želja da se sakrijete, zaštitite, pobegnete. Ili se čak osvetite.

Ono što je takođe važno nije da ste svom detetu u žaru svađe rekli nešto pogrešno. Važnije je, kada situacija prođe i svi se smire, objasnite: „Znaš, rekao sam ti to ali bio sam ljut ili ljuta, ja sam živ čovek, grešim ali nemoj više tako.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO