Najteži razgovor: Kako sam priznala deci da sam bila žrtva seksualnog zlostavljanja

Za roditeljski portal Parenting.com, jedna hrabra mama, Dani Bostik, odulučila je da ispriča svoje iskustvo i na taj način pomogne i ohrabri roditelje koji se nalaze u sličnim situacijama, ali pre svega da podrži decu da budu hrabri, da pričaju i da ne dozvole da budu žrtve. Ni oni, ni njihove porodice.

Pravi razlog je bio taj da sam morala da se javim Merilandskoj policiji i svedočim u vezi sa seksualnim zlostavljanjem koje sam pretrpela kada sam bila dete.

Osim mog muž i detektiva niko nije znao zbog čega sam išla u Merilend te godine. U stvari niko nije znao da sam bila zlostavljana kao dete. Tačnije, da sam zlostavljanje trpela godinama, jer sam sve vreme ćutala o tome.

Moj zlostavljač bio je uhapšen neposredno pošto sam se vratila kući u Kolorado, a zbog njegovog položaja u društvu, vest je bila objavljena u svim medijima. Imala sam potrebu da da porodici i prijateljima ispričam istinu o svom detinjstvu pre nego što to čuju na vestima. Iako sam u to vreme izabrala da ostanem anonimna, sada sam, posmatrajući problem sa ove vremenske distance, shvatila sam da o tome moram da pričam. Tim pre zato što je to bio moj trener plivanja. Toliko dece ima poverenja u svoje trenere...

Razgovor sa roditeljima bio je pretežak, ali sama pomisao na razgovor sa decom izgledala mi je kao zadatak koji ne mogu da ispunim. Još su bili školarci i nisam bila sigurna da li je prikladno za taj uzrast da im pričam tako nešto. Da stvar bude teža, i oni su poznavali mog zlostavljača, viđali su ga na bazenu kada bi leti provodili rasput kod babe i dede.

Dugo godina sam ćutala i nisam želela da prijavim slučaj, međutim, kako i sama radim kao nastavnica, slušajući svoje učenike kako se žale na razne oblike zlostavljanja, odlučila sam da sve ispričam. Ipak, posle svega bolovala sam od posttraumatskog stresnog poremećaja. Godinama su mi se slike pojavljivale pred očima, povukla sam se i udaljila od prijatelja, bila sam emotivno labilna. Nisam mogla da dozvolim da još neko ispašta, morala sam nešto da kažem. Da stvar bude gora, moja deca su bila u uzrastima u kojima sam ja bila kada sam bila zlostavljana. Moji blizanci tada su imali 9 godina, srednji sin je imao 10, a najstarija ćerka 12 godina. 

Najpotresnije od svega bilo je to što su za moje emotivne slomove često bili okidači moja baš oni. Nekada bih u toku večere morala da usatnem od stola i odem da prošetam kako ne bih nervni napad doživela pred njima.

Shvatila sam da moram nešto da im kažem, da objasnim svoje ponašanje, a nisam htela da ih lažem. Međutim nisam znala kako. Ni u jednoj knjizi nisam pronašla ni jedno poglavlje koje govori o tome. 

Foto: Shutterstock

Krenula sam od svog putovanja u Merilend... Rekla sam im da nisam išla samo da posetim rodbinu nego i da pomognem policiji da reši jedan zločin. Već posle te, prve, rečenice, imali su bezbroj pitanja. “Šta se deslio?”, “Šta si im rekla?”,”Kako si im pomogla?”. A onda sam nastavila da objašnjavam. Polako. Rekla sam im da znam za zločin zato što sam ja bila žrtva. Ispričala sam im kakav je zločin bio u pitanju, rekla sam im da sam bila seksualno zlostavljana. Rekla sam im ime zlostavljača.

Sa svakim detetom sam razgovarala odvojeno. Svakome sam u odnosu na uzrast morala da objasnim kakve je posledice zlostavljanje ostavilo na mene. Moja deca su već bila čula za posttraumatski stresni poremećaj, jer su gledali emisije o ratnim veteranima koji su pričali o svojim iskustvima nakon rata. Pokušala sam da im objasnim i šta znači kada se neko izoluje i povuče iz društva, kada neželi da se igra sa drugarima. Takođe, morala sam da im objasnim i šta znači kada samo sedim na kauču i ‘ne čujem’. Kako ponekada ‘napustim’ svoje telo i, iako sam fizički tu, u mislima budem daleko.

Objašnjavala sam im i kako izgleda kada mi se neke slike vraćaju i pojavljuju u mislima, koliko je strašno kada sam prinuđena da protiv svoje volje ponovo proživljavam to iskustvo, i koliko mi je teško da shvatim da sam sada bezbedna. Da su oni moji čuvari.

Bili su to teški razgovori. Moja deca su bila prestravljena. Nažalost ne postoji ni jedan drugi način da se odreaguje na seksualno zlostavljanje. Pričali smo i o tome da li je i njima potrebno savetovanje sa psihologom. Jer je i to, takođe, veoma važna lekcija, jer nije sramota patiti od mentalnih bolesti i nije sramota biti žrtva. Takođe, nikako nije sramota tražiti pomoć.

Danas, dve godine kasnije, nakon mnogo sati terapije, osećam se mnogo normalnije. Slike mi se još uvek vraćaju, ponekada imam i noćne more, ali sam sposobnija da se sa njima nosim. 

Kako seksualno zlostavljanje nije uobičajena dnevna tema porodicama, važno je da se sa decom razgovara o tim stvarima. Moj cilj da osvestim decu da nije stamota i da ne smeju da se osećaju obeleženim ako su na bilo koji način zlostavljanja."