Svađe, kao i nesporazumi, nesuglasice, rasprave ne samo da su uobičajene, već i zdrave za dugoročno dobre odnose između dece i roditelja.
*Vi ste odrasli. Podrazumeva se da je vaše dete u stanju da vas brzo izvede iz takta. Štaviše, postoji li veći majstor od njega? Međutim, u vašem sukobu vi ste odrasla osoba, a ono je dete. Niste ravnopravni, niti ćete to ikada biti. Uvek će vas deliti decenije iskustva koje su na vašoj strani, i obaveza da svoje iskustvo prenesete svom detetu.
*Kontrola. Pokušajte da "držite" svoj glas pod kontrolom, mirnim i staloženim. Dišite pravilno jer time izbegavate da odjednom počnete da vičete. Gledajte dete pravo u oči, to će i njemu držati pažnju i fokusiranost na vas. Ako se razbesnite, pribegnite starom leku: brojte u sebi do pet pre nego što odgovorite.
*Slušajte. Ne prekidajte dete u sred rečenice. Ukoliko ga pustite da ispriča sve što ima, čućete i ono što niste očekivali, a možda se upravo tu krije suština problema. Osim toga, pokušajte da se sasvim koncentrišete na to šta vam ono govori. Radije ga slušajte i pažljivo gledajte nego što ćete u glavi "vrteti" šta ćete mu sve odgovoriti.
*Vikanje. Pustite dete da viče, ukoliko mu je to potrebno da se istutnji. Ne govorite: "Čuće te komšije", "Zar se tako razgovara sa majkom", i sl. Pokušajte da vi govorite normalnim tonom. Naime, ako vi uspete da govorite bez vike, a možete i utišati glas, nesvesno će i dete učiniti isto. Kada shvati da ga čujete i slušate i da za galamom nema potrebe pokušaće sve što želi da vam saopšti normalnim tonom.
*Istina. Budite iskreni prema svom detetu. Ako zahteva nešto što odmah znate da ne možete da ispunite, to mu odmah i recite. Takođe, ono što vam smeta (a naučite tome i svoje dete), iznesite na videlo ODMAH. Tako se sprečava potiskivanje.
*Ozbiljno. Shvatite svoje dete sasvim ozbiljno. Ne smejte se njegovim razlozima. Ma koliko oni vama izgledali banalni ili smešni, ne zaboravite da su za njega oni u tom trenutku itekako bitni i ozbiljni. Stavite se na njegovo mesto. Zamislite sebe u njegovoj ulozi, u njegovom uzrastu, sa njegovim potrebama i njegovim trenutnim interesovanjima.
*Problem, a ne dete ili osoba. Bez obzira sa kime se svađate, uvek pokušajte da napadate problem, a ne sagovornika. Odnosno, ako ustanovite da sa detetom imate zajednički problem, da se slažete u razmišljanjima (umesto da svako zagovara svoje misljenje), napadajte problem a ne jedno drugo, odnosno, tražite rešenje zajedno.
*Poštovanje. Kada se verbalno sukobljavate sa svojim šefom ili prijateljem, verovatno zadržavate dozu obzira ili poštovanja. Možda vas od potpune otvorenosti sprečava i vaš položaj (nije baš najpametnije da svom šefu kažete baš sve ono što o njemu mislite). Ipak, ograda koju sebi dajete u ovim sukobima može biti od velike koristi kada se svađate sa svojim detetom. Ono zaslužuje vaše poštovanje, obzir, uzdražanost, takođe. Nema razloga da sebi date slobodu da njemu kažete baš sve što vam "padne na pamet". Naime, vi ćete se možda kasnije i predomisliti, a ono što ste izrekli ne samo da ne možete povući, već će dete to i upamtiti. Pokazivanje poštovanja podrazumeva da ga ne vređate, ne nazivate pogrdnim imenima, ne ponižavate. Vaše dete ima svoj ponos i veoma je važno da ga sačuva. Sa druge strane, nemoguće je ponižavati dete, a da to ne ostavlja posledice.
*Pouka. Umesto da se svađate radije pokušajte da razgovarate. Takođe, pokušajte da izvučete neki dogovor, zajedničku pouku. Važno je da do dogovora dođete zajedničkim naporom, da on nije jednostran (da ne odgovara samo vama, već i detetu), i da obećate jedno drugome da ćete pokušati (ne možete biti sigurni da ćete ga sigurno ispoštovati) da ga se pridržavate.
*Zagrljaj. Konačno, kada sve prođe, zagrlite svoje dete i poljubite. Tako mu pokazujete da bez obzira na vaše povremene sukobe i neslaganja, vi njega uvek volite, odnosno, da vaši međusobni sukobi ne utiču na vašu ljubav. Ovakav vaš postupak detetu daje slobodu da bude sa vama potpuno iskreno i otvoreno jer stiče iskustvo da ste vi raspoloženi da čujete i mišljenje suprotno od vašeg.
Jelena Holcer, pedagog
