Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Vaše dete u svetu muzike: FAGOT

Fagot je instrument velikih dimenzija, koji spada u porodicu drvenih duvačkih instrumenata sa dvostrukim jezičkom od trske. Samim tim, fagot predstavlja najbližeg rođaka oboi, klarinetu i saksofonu.

  Izvor: Foto: Shutterstock

Konstruisan je od cevi duge oko dva ipo metra, koja se sastoji od dva paralelna dela povezana kolenom, što instrumentu daje oblik latiničnog slova U. Zbog veličine i težine fagota, svirač obično nosi uzicu oko vrata, za koju je instrument pričvršćen, ili se fagot čak oslanja na pod, pomoću dugačke "igle". U jedan kraj cevi je utaknuta metalna cevčica u obliku latiničnog slova S ("esso" cev), u koju je smešten trščani jezičak.

Zvuk na fagotu se proizvodi usmeravanjem (uduvavanjem) vazduha u cev preko jezičaka pod velikim pritiskom, kako bi oni zavibrirali i pokrenuli "vazdušni stub". Na telu instrumenta je raspoređen niz rupica, kao i složen mehanizam klapni i poluga koje ih pokreću. Ovi otvori i poklopci služe za menjanje visine tonova - otvorena rupica dozvoljava vazduhu da izađe iz cevi, tj. vazduh se ponaša kao da je cev kraća, dok zatvorena rupica primorava vazduh da nastavi put kroz cev, produžavajući vazdušni stub, što dovodi do proizvodnje dubljeg tona.

Zvuk "iz dubina"

Fagot zahvata veliki tonski raspon, od srednjeg do dubokog registra. Zapravo, fagot i kontrafagot (njegova za oktavu niža varijanta) su instrumenti najdubljeg tona među drvenim duvačima. Ovaj instrument je poznat po svom osobenom tonu, širokom rasponu i velikom dijapazonu boja zvuka koje je u stanju da proizvede. Ton fagota može da bude taman, masivan i sonoran (dubok, ali čist) u niskim registrima, ali i mek i raspevan u višim registrima, zbog čega su ga često poredili sa muškim glasom - baritonom. Najupotrebljiviji je srednji registar, koji je tehnički osposobljen za virtuoznije deonice, jer se odlikuje velikom pokretljivošću tona. 

Težak za učenje

Sviranje na fagotu se dosta teško uči - što zbog komplikovanog prstoreda kojim se odlikuje ovaj instrument, što zbog potrebe stalne brige o trskama, koje moraju da budu u savršenom stanju da bi zvuk instrumenta bio zadovoljavajući. Osim toga, instrument je dosta težak i zahteva da izvođač ima krupne šake. Takođe, svirači fagota moraju da savladaju sva tri ključa za zapisivanje tonova: bas, tenor i violinski ključ. Zato je čest slučaj da se deca posvete učenju fagota tek kada savladaju osnove sviranja na nekom drugom drvenom duvačkom instrumentu, poput flaute ili klarineta. U našim muzičkim školama se sa učenjem fagota počinje izeđu 9 i 12 godina, a osnovna muzička škola za ovaj instrumet traje četiri godine. Dobri fagotisti su uvek na ceni - kako zbog toga što je instrument redak, tako i zbog činjenice da je komplikovan za sviranje.

Uklapa se sa svima

Fagot može da ima široku ulogu u orkestru, gde je počeo da se upotrebljava u ranom 17. veku, kako bi osnažio basovu deonicu duvača. Međutim, upotreba fagota u orkestru je postala uobičajena tek krajem 17. veka, da bi zatim bio uključen i u operski orkestar: najpre u Francuskoj, a zatim i u Italiji, Nemačkoj i Engleskoj. Među prvima koji su pisali zahtevnije deonice za fagot u orkestru su bili Teleman, Vivaldi, Hajdn i Mocart. U orkestru se fagoti obično nalaze u paru, a retko mogu da nastupaju i četiri fagota.

Osim u orkestrima, fagot neretko nalazi mesto i u kamernim ansamblima, pre svega u duvačkom kvintetu (uz obou, klarinet i hornu), kao najniži glas. Fagot se, takođe, uklapa sa duvačkim instrumentima i u raznim drugim kombinacijama: fagot i horna, fagot i klarinet. Pored duvačkih instrumenata, zvuk fagota se odlično slaže i sa zvukom gudačke grupe instrumenata, naročito sa violama i violončelima. U moderno doba, na popularnosti dobija i kvartet sastavljen isključivo od fagota, što se pokazalo kao odlično rešenje, budući da fagot ima tako širok raspon tonskih visina i boja. Osim u ansamblima, od baroknog doba fagot sve više ima i solističku primenu.

Instrument od javorovog drveta

Moderni fagot se obično pravi od javorovog drveta, mada se nešto jeftiniji modeli (za učenike) prave i od polipropilena i ebonita. Fagoti od metala, koji su mogli da se sretnu u prošlosti, više se gotovo i ne proizvode.

Kontrafagot

Osim klasičnog fagota, nekada se u muzici koristio i takozvani bas-fagot, koji je zvučao kvintu niže. Ali, do danas je opstala samo druga registarska varijanta, kontrafagot, koji je dvostruko duži od fagota (4,90 metra). Kontrafagot predstavlja instrument najnižeg registra u standardnom orkestru, a od svih instrumenata klasične tradicije, od njega su niži samo orgulje i klavir. Iznenađujuće je pokretan za svoju dubinu, sposoban za izvanredne figure i pasaže. Kontrafagot je, uz dva fagota, nezaobilazni član savremenog simfonijskog orkestra. Ovaj instrument, po pravilu, svira školovani fagotista, budući da su instrumenti tehnički dosta slični. Moderni kontrafagot je dugo razvijan, sve dok po mogućnostima nije pretekao svoje prethodnike - na primer, «kontrabasofon» iz Engleske.

Kratka istorija fagota

Poznato je da su instrumenti sa dva trščana jezička postojali još u starim civilizacijama poput egipatske, da bi kasnije bili cenjeni i u starom Rimu. U srednjem veku, instrumenti ovog tipa su se sa Istoka proširili zapadnom Evropom.

Fagot je počeo da se razvija u 16. veku, usavršavanjem srednjevekovnih instrumenata, među kojima su najpoznatiji bili šalmej, bombard, dulčijan i kurtal.  Prema jednom tumačenju, upravo se dulčijan smatra direktnim pretkom modernog fagota, budući da sa njim deli mnoge osobine, poput: dvostrukog jezička umetnutog u metalnu cev, rupica nepravilnog oblika, presavijene cevi i činjenice da se, poput današnjeg fagota, pravi od javora. Poreklo ovog srednjevekovnog instrumenta je nepoznato, ali se zna da je sredinom 16. veka postojalo čak osam različitih veličina dulčijana, od soprana do basa. Ovaj instrument je ubrzo u Italiji dobio ime fagotto. Međutim, zbog činjenice da je dulčijan nastavio da postoji još stotinama godina nakon pojave fagota, mnogi smatraju da fagot i nije njegov potomak, već da je on nov, potpuno originalan instrument nastao u baroknom periodu, a da je tvorac prvog pravog fagota Martin Hoterere, poznati graditelj instrumenata sa početka 18. veka. U daljem razvijanju novog instrumenta su učestvovali i drugi članovi graditeljske porodice Hoterere, ali i drugi francuski majstori.

Tokom 17. veka, u najranijem periodu istorije fagota, instrument je često imao samo dva otvora - rupice za regulaciju visine tona. Nešto kasnije, na prelazu iz 17. u 18. vek, fagot je imao četiri rupice, što je ipak bilo dovoljno da za njega svoje zahtevne kompozicije pišu i slavni Vivaldi, Teleman i Bah. Standard od pet rupica je ustanovljen u prvoj polovini 18. veka, zahvaljujući danskom graditelju instrumenata Kenradu Rijkelu. Samo 36 fagota iz rane faze je sačuvano do danas.

Dalje usavršavanje fagota je bilo podsticano konstantnim zahtevima za boljim instrumentom - što zbog činjenice da su koncerti pred velikom publikom (gde je potreban glasniji instrument) postajali sve uobičajenija praksa, što zbog sve virtuoznijih kompozicija koje su pisane za fagot. Potrebama nove muzike i sve masovnije publike se moglo izlaziti u susret zahvaljujući unapređivanju znanja iz akustike, kao i sve sofisticiranijim metodama proizvodnje fagota.

Moderan fagot se izrađuje u dve osnovne varijante - prema «Bife»   sistemu, koji dominira u Francuskoj i Belgiji, i «Hekel» sistemu nastalom u Nemačkoj, koji se koristi u ostatku sveta. Ova dva fagota su toliko različita da je izuzetno teško da se svirač školovan na jednom prebaci na drugi sistem.

Dizajn modernog «Hekel» fagota je započeo 1823. godine nemački kompozitor Karl Almenrader, koji je raspon fagota proširio na četiri oktave, pritom poboljšavši prstored instrumenta, bez gubljenja na kvalitetu tona. Njegove inovacije su privukle pažnju mnogih, pa i Ludviga Van Betovena, koji je jedan instrument odmah naručio za svoje potrebe. Almenrader i Hekel su se udružili 1831. godine, osnovavši fabriku.

Hekel i dve generacije njegovih potomaka su nastavili rad na usavršavanju fagota, a njihov instrument je polako postao «standard». Hekel je sam načinio preko 1100 instrumenata. Zahvaljujući tehničkim prednostima njegovog fagota, danas ova varijanta dominira širom sveta. Francuski «Bife» fagot, koji je nastao nešto ranije nego «Hekel», ima jednostavniji mehanizam i odlikuje se većom pokretljivošću u gornjim registrima, ali i piskavošću tona, koja se mnogima ne dopada.

Pošto je mehanizam fagota jedan od «najprimitivnijih» među drvenim duvačima, povremeno je bilo pokušaja da se fagot nanovo «izmisli», na neki tehnički srećniji način. Tako je 60-ih godina 20. veka Englez Džajls Brindli konstruisao novi, takozvani «logični» fagot, koji je imao poboljšanu intonaciju i kvalitet tona, ali njegov fagot nikada nije ušao u proizvodnju.

Jovana Papan

Inicijalizacija u toku...

Komentari 0

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Vesti

Porodica