U najranijem uzrastu, tačnije odmah po rođenju deteta, ako se uoče koštano-zglobni deformiteti na ekstremitetima, postavljanje gipsanih longetica u cilju njihove korekcije ima značajnu ulogu.

Stopalo

1. Kad je okrenuto spolja

Po rođenju, stopalo može da bude postavljeno prema potkolenici i okrenuto spolja (pes talovalgus). Kod njega nema poremećaja u građi, odnosno u rasporedu kostiju. Međutim, postoji ograničenje pokreta stopala od potkolenice prema dole i prema unutra. Zbog toga se stavljaju gipsane longetice, kako bi se položaj stopala postepeno korigovao. Longetice se menjaju na svakih sedam do deset dana, prema proceni lekara. U toku dana mogu da se skidaju, da bi se radile pasivne vežbe za povećanje elastičnosti mekih struktura stopala i potkolenice.

2. Grudvasto stopalo

Druga, teža deformacija stopala, koja je vidljiva po rođenju, jeste takozvano grudvasto stopalo ili pes equinovarus. Ovaj deformitet može da bude bez promena na koštanim strukturama stopala, kada je  uzrokovan lošim položajem stopala intrauterino (u materici), a može da bude i kongenitalni (urođeni) deformitet, kod kojeg postoje strukturne promene na kostima.

3. Stopalo okrenuto unutra

Kod pozicionog deformiteta, celo stopalo je okrenuto unutra, unutrašnji svod stopala je podignut, a spoljašnji spušten. Prednji deo stopala je, takođe, savijen prema unutra, pa izgleda kao udubljenje između prednjeg i zadnjeg dela stopala. Pokretljivost stopala je ograničena prema spolja i na gore - od potkolenice. Postavljanje gipsanih longeta se sprovodi postepeno. Gips se menja svakih sedam do deset dana, do potpune korekcije.

Ograničena pokretljivost zglobova

Još jedno urođeno oboljenje, koje zahteva dugotrajan tretman gipsanim longetama, u cilju korekcije koštano-zglobnog aparata, jeste Arthrogryposis multiplex congenita. Kod njega postoje kontrakture (ograničena pokretljivost) u svim zglobovima, a naročito su uočljive deformacije ručnih zglobova i stopala. Lečenje ovih mališana je dugotrajno, a cilj je dostizanje funkcije samostalnog hoda i korišćenja ruku u aktivnostima svakodnevnog života.

Ostale deformacije

Od urođenih malformacija, kod kojih se u lečenju koriste gipsane longete, mogu se još navesti: deformacije stopala kod Spine bifide (deformitet kičmenog stuba), zatim nedostatak ili iskrivljenost jedne od kostiju potkolenice ili podlaktice, zbog čega je i položaj šake i stopala neadekvatan.

Svi nabrojani deformiteti zahtevaju multidisciplinarni pristup, što se tiče tretmana. To znači praćenje od strane ortopeda, neurologa i fizijatra, kao i rano uključivanje u habilitacioni tretman, kako bi se postigao maksimum funkcionalnog oporavka.

Prekid mišića

Kod dece koja se bave sportom i intenzivno treniraju, mogu se dešavati delimične ili kompletne rupture (prekid kontinuiteta) mišića. Ako na mišić deluje jaka sila (u smislu snažne kontrakcije ili prekomernog rastezanja), može doći do različitog stepena razaranja mišićno-tetivnog aparata. Kod lakših kontuzija mišićnog tkiva, dolazi do stvaranja podliva unutar samog mišića. Simptomi su bol i funkcionalna nemoć u manjem stepenu. Bol se pojačava na pokret i aktivnu kontrakciju povređenog mišića.

Kod većih ruptura (prekid mišića), obično deo mišića ostaje u kontinuitetu. Rupturu odlikuje veoma jak bol, neposredan prestanak svake aktivnosti i potpuna nemoć ugroženog ekstremiteta. Pregledom se može utvrditi i udubljenje na mestu prekida mišićnih vlakana, bolna osetljivost na palpaciju (pritisak), a okom je vidljiv podliv. I aktivan i pasivan pokret zgloba koji mišić pokreće je bolan.

U oba slučaja, preciznija dijagnostika je moguća uz pomoć ultrazvuka.

Gips šina

Terapijski princip kod lakših povreda mišića, sa pojavom hematoma, jeste gips šina, u trajanju 10-14 dana, uz hladne obloge i mazanje antitrombotičkih masti (na primer: Hepalpan, Hepatrombin). Nakon toga treba započeti sa fizikalnom terapijom, kako bi se mišić što bolje funkcionalno oporavio.

Kad je potreban hirurški tretman

Kod dijagnostikovanih većih ruptura mišića, indikovan je hirurški tretman, nakon čega se ekstremitet stavlja u imobilizaciju tri do šest nedelja, a potom započinje fizikalni tretman.

Upale tetiva

Tetive su produžeci mišića, pomoću kojih se oni vezuju za kosti. Sastavljene su od paralelnih - čvrstih, vezivnih i kolagenih vlakana, oko kojih se nalazi vezivno tkivo. Ako postoji prekomerni napor mišića (naročito pri napornijim sportskim aktivnostima, ali i pri nošenju neadekvatne obuće), može doći do upale pripoja tetiva, tetivnih omotača, ili mišićno-tetivnog prelaza. Mesta upale su tipična i često su u žargonu poznata kao: teniski lakat, kopljaški lakat, hrapava potkolenica, bolna prepona i dr.

U početku se javlja povremena bolna osetljivost i zategnutost pri pokretu, kao i na mestu pripoja tetive. Kasnije je sve češća, pojačava se i uslovljava delimičnu ili potpunu fizičku nemoć. Ako je u odmaklom stadijumu - lokalno, iznad pripoja ili duž tetive, može se videti otok i upala (crvenilo i povećanje lokalne temperature).

Lečenje u ovakvim slučajevima se sprovodi fizikalnim procedurama, antiinflamatornim (protivupalnim) lekovima i pravilnim doziranjem napora i treninga.

Kidanja vlakana tetive

Rupture (kidanja vlakana tetive) mogu da budu delimične i totalne. Najčešće se javljaju na Ahilovoj tetivi, dugim pregibačima potkolenice, primicačima natkolenice, dugom mišiću nadlaktice (m.biceps brachii), mišićima rotatorne manžetne ramena i dugom ekstenzoru palca šake. Ako se ovakve povrede tretiraju neoperativno, kao što je kod delimičnih ruptura ili potpunih prekida Ahilove tetive - potrebno je približiti krajeve što je više moguće, da bi se formirao što manji ožiljak. Gipsana imobilizacija može da traje šest do osam nedelja kod većih tetiva, a četiri do šest nedelja kod manjih. Naravno, i ovde je nakon skidanja gipsa neophodan fizikalni tretman.

Povrede ligamenata

Ligamenti su trake čvrstog vezivnog tkiva, koje se nalaze oko zgloba i njegove kapsule, a uloga im je da stabilizuju i štite zglobove i sprečavaju prekomerne pokrete - što znači da obezbeđuju fiziološku amplitudu pokreta.

Povrede ligamenata se nazivaju uganuća ili distorzije. Nastaju kada indirektna sila izazove prekomernu amplitudu pokreta zgloba, iznad granice elastičnosti i otpornosti tkiva. Češće se dešavaju kod labavih zglobova i slabih, hipotrofičnih mišića. Najčešće pogođeni zglobovi su: skočni zglob, koleno, lakat, rame, šaka sa prstima i mali zglobovi stopala.

Kod povrede ligamenata može doći do prekida manjeg ili većeg broja vlakana, a u najtežim slučajevima i do potpunog prekida ligamenta.

Odmah se javlja bol slabijeg ili jačeg intenziteta, koji se pojačava pipanjem mesta povrede i pokretima zgloba. Ubrzo nastaje otok, a nešto kasnije i hematom, kao posledica povrede krvnih sudova.

Lečenje oblogama

Lečenje se sastoji u stavljanju hladnih obloga, tri do četiri puta u toku dana, u trajanju pet do deset minuta, kako bi se sprečilo stvaranje većeg otoka. Kod lakših povreda, stavlja se bandaža - elastični zavoj i savetuje pošteda, u trajanju desetak dana, od većih napora i sportskih aktivnosti. Važno je sprečiti istezanje ligamenta dok traje proces zarastanja.

Gipsana imobilizacija

Kod težih distorzija (stepen težine utvrđuje lekar), bandaža nije dovoljna, već se primenjuje gipsana imobilizacija. Ona kod lakših povreda traje do dve nedelje, a kod težih dve do četiri nedelje.

Fizikalni tretman je indikovan i za vreme trajanja gipsane imobilizacije, i posle njenog skidanja.

Prelomi kostiju

Kod dece su mogući prelomi kostiju. Posebne specifičnosti imaju prelomi dugih kostiju u regiji zona rasta, takozvanih epifiznih hrskavica rasta, gde se takve povrede nazivaju epifiziolizama. Ovakve povrede su karakteristične za dečji uzrast i mogu da se komplikuju

poremećajem rasta kosti u dužinu (skraćenjem kosti), ili krivim rastom kosti - sa posledičnim nastankom deformiteta, koji vrlo često zahtevaju naknadnu hiruršku korekciju. Veliki broj ovih povreda može da se leči neoperativno - ortopedskom repozicijom i gipsanom imobilizacijom, u trajanju od tri do četiri nedelje.  

Kad longete nisu dovoljne

Kod equinovarus deformiteta, kod kojeg postoje strukturalne promene kostiju stopala, lečenje gipsanim longetama je mnogo duže i zahteva redovno praćenje od strane ortopeda. Prema njegovoj proceni, ovakvi deformiteti mogu da zahtevaju i operativno rešavanje.

Poremećaji koštanog rasta

U periodu intenzivnog rasta, obično između devete i 15. godine, naročito kod dece koja su «izložena» pojačanim sportskim aktivnostima, mogu da se jave promene u nekim segmentima donjih ekstremiteta. Te promene se nazivaju osteohondroze. U pitanju su nezapaljivi, neinfektivni poremećaji normalnog procesa koštanog rasta, nastali u različitim osifikacionim centrima, u vreme njihove najveće razvojne aktivnosti. Inače, češće su kod dečaka nego kod devojčica.

Svima je zajedničko da postoji bol i lokalni otok iznad obolelog mesta, koji se pojačava pri pokretima, a smanjuje odmorom. Tegobe mogu da traju nekoliko meseci, do nekoliko godina.

Za preciznu dijagnostiku je neophodna konsultacija ortopeda, koji će na osnovu kliničke slike i RTG (rendgenskog) snimka da postavi dijagnozu i predloži terapiju. Terapijski princip je najčešće pošteda od većih fizičkih i sportskih aktivnosti, a u težim slučajevima - imobilizacija segmenta gipsom. Dužina nošenja gipsa zavisi od stepena oštećenja, što određuje ordinirajući lekar.

Dr Danijela Vukićević, fizijatar