Roditelji su uglavnom zabrinuti kada dete dobije lošu ocenu, neki čak i urgiraju kod nastavnika ako dete ima jednu četvorku, a neki mališani uče iz straha i uvek imaju osećaj da nikada nisu uradili dovoljno. Željka Kurjačka Stanić, psiholog i psihoterapeut na Fejsbuku je napisala zašto roditelji ne treba da budu previše zabrinuti ako dete dobije lošu ocenu, već ako oseća strah.
"Svaki roditelj je ponosan kada njegovo dete ima dobre ocene u školi i kada dobija pohvale od nastavnika. Deo roditeljskog straha za dete je time umiren. Ispod prosečne i slabe ocene u školi su i nastavnicima i roditeljima signal da nešto nije u redu, dok dobre ocene donose suprotan efekat, one im kažu da je sa detetom sve u redu, makar što se škole tiče. A ja nisam ubeđena da je ijedan od tih zaključaka nužno tačan.
Čak bih se usudila da tvrdim da detetove školske ocene nemaju nikakve veze sa njegovim odnosom prema znanju. Odličan đak može da ima (a ne mora) izuzetno loš stav prema sticanju znanja, a loš đak vrlo zdrav stav. Odmah na početku da naglasim da mi nije namera da omalovažavam odlične đake.
Mnogi odlični đaci su izrazito svestrana i radoznala deca, koja istinski vole da uče i napreduju, imaju zdravu glad za sticanjem snanja i prirodnu jaku želju da razumeju ono što se oko njih dešava.
Namera mi je, zapravo, da ovim tekstom umirim roditelje čija deca imaju loše ocene u školi, a oni uviđaju da njihova deca nisu ni nezainteresovana za dešavanja oko sebe, ni lenja, već naprotiv veoma radoznala i puna života.
Većina roditelja je usvojila školske ocene kao merilo detetovog odnosa prema obrazovanju. Moje iskustvo govori da te dve stvari gotovo uopšte nisu povezane. Sretala sam mnogo dece koja imaju odlične ocene i veoma rigidan stav prema znanju. Decu koja imaju takav pristup sticanju znanja u moje vreme smo zvali "štreberi". Danas je ta reč postala sinonim za Hermionu Grejndžer, pametnicu koja voli da uči, pa kažemo za sebe s ponosom da smo bili štreberi.
A ranije se koristila za đake koji uče doslovno napamet. Ta nesrećna reč nije bila za ponos. Ta deca su imala mnogo straha u sebi, nedostajalo im je poverenje u svoje sopstvene zaključke, kada uče plašili su se da nisu dobro razumeli, da će nešto zaboraviti i rešenje su videli u učenju napamet, doslovce od reči do reči. Mnoga takva deca imala su petice u školi.
Blaži odlik bila su deca koja su učila s razumevanjem, ali njihovim učenjem nije dominirala radoznalost i zainteresovanost za nova znanja, nego strah. Učili su za peticu iz straha. S druge strane, sretala sam mnogo dece i odraslih ljudi čiji je pristup znanju fascinantan, a školski uspeh loš.
Oni su imali izraženo samopouzdanje tokom školovanja i veoma jaku moć da regulišu sami svoja osećanja, umeli su da se pouzdaju u svoj unutrašnji kompas i nisu mnogo marili za autoritete ako ih oni sami nisu smatrali autoritetima.
Ta deca nisu marila za stroge, a nepravedne nastavnike. Njih nikada nije motivisao strah. Ta deca su sve želela da probaju, sve da saznaju i nauče. Imala su izražene životne veštine. Jednostavno, pošto ih strah od kazne i autoriteta nije motivisao, njima je način na koji se u školi sticalo znanje bio odbojan. Ta druga deca, ako mene pitate, imaju svu šansu da se u životu snađu i to mislim na potpuno legalan način. Ona poznaju život mnogo bolje od one prve uplašene dece sa odličnim ocenama jer znaju svoje sposobnosti.
Ona znaju šta su sve u stanju da nauče i, ako nisu vremenom stekli neke komplekse zbog nedostatka formalnog obrazovanja, nebo im je granica. Prva deca ne znaju šta sve mogu van akademskih okvira. Ako vam je dete srećno i radoznalo, a nema petice, nemojte suviše brinuti za njega. Zabrinite se ako vam je dete suviše dobro adaptirano i ako njime vlada strah.
U tom slučaju, razuverite ga da ocene nisu sve, podstaknite ga da se okuša u nekim drugim veštinama, da se osloni na svoje snage. Ili, ako vam je to prihvatljivo, dajte mu u zadatak da obavezno dobije bar jednu jedinicu i dvojku do kraja školske godine, da vidi da to nije strašno. Ja bih to uradila."
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)