"MISLILA SAM DA SA MOJIM SINOM NEŠTO NIJE U REDU": Mama je pokazivala dečaku kako da piše, a onda se uplašila

"Znam da su moja deca posebna, lepa i pametna, da su baš onakva kakva treba da budu. Ali, kao i većina roditelja, brinem za njih, za njihovo psihičko i fizičko zdravlje. Znam da se deca moraju suočiti sa izazovima i da će se susresti sa mnogim nedaćama dok odrastu. Znam da moraju da nauče da ustanu kada padnu. Znam sve to. Ali ja sam mama i uvek brinem. I ova briga me tera da upoređujem svoju decu sa drugom decom, ali ih takođe poredim jedno sa drugim. Samo zato što želim da im bude dobro.

Na primer, moje starije dvoje dece vole da čitaju i pišu, vole da sede i crtaju, u suštini vole sve što ima veze sa školom. Kao dete sam imao iste sklonosti, zbog čega sam kasnije postao profesor engleskog, nadajući se da ću ljubav prema književnosti i pisanju eseja preneti na svoje učenike. Mislim, ko ne voli dobar monolog o Hamletu? Onda sam postao pisac. Moje dvoje starije dece i ja pripadamo krugu štrebera koji vole knjige i često znaju da citiraju omiljene autore i likove iz priča.

Za razliku od nas, moje treće dete nije veliki ljubitelj čitanja (svakodnevno mi lomi srce), a najviše na svetu mrzi pisanje. U školi su mu omiljeni "predmeti" raspust, ručak i fizičko vaspitanje. Često pada sa stolice na času jer mu je teško da sedi. Za razliku od dvoje starije dece koja su pre polaska u školu znala da napišu svoje ime, adrese, imena svih članova naše porodice, a već su pisala kratke priče, moje treće dete nije znalo ništa. Kada je imao četiri godine, da bih ga naterao da sedne, uzme pribor za pisanje i napiše nekoliko slova, morao sam da ga podmitim bombonom. Ni pre polaska u školu još nije naučio da piše svoje ime jer se sastoji od šest slova i završava se slovom 'r'. Nikada nije uspeo da napiše svoje ime do kraja jer su mu mozak i prsti bili previše umorni dok je stigao do poslednjeg slova.

Kao roditelj koji upoređuje decu iz straha, iako znam da ne treba, bio sam veoma zabrinuta. Druga deca u tom uzrastu su već pisala, uključujući moje dvoje starije dece. Pa i ja sam sa pet godina već dosta pisala. Danas, kada se osvrnem unazad, poželeo bih da sam samo duboko udahnula i, umesto da uporedim svoje dete sa drugom decom, shvatia da većina dece u tom uzrastu još uvek teško piše svoje ime.

Oči mi je otvorila objava objavljena na Instagramu u kojoj se objašnjava zašto mame poput mene treba da shvate da je to što njihova deca ne znaju da pišu razvojno potpuno normalno . Kažu da većina dece ne može da napiše "h" ili da nacrta trougao dok ne napune pet godina. I očekujemo da će deca u tom uzrastu, a i ranije, pisati komplikovana slova. Naravno, mnoga deca to ne mogu, pišu Roditelji.hr.

U članku objavljenom u časopisu "Empowered Parents" navodi se da dete nije ni fizički ni razvojno spremno da nauči pisati tokom predškolskog uzrasta. Mogu da počnu samostalno da eksperimentišu i "pišu" po svojim crtežima, ali decu ne treba terati da drže olovku i pravilno crtaju linije. Iako je ovaj zadatak bio veoma lak za moje dvoje starije dece, kao i za mnoge četvorogodišnjake i petogodišnjake, ima mnogo dece za koje je prezahtevan. Takođe, izazovi pisanja za decu u tom uzrastu su "preko snage" njihovih ruku. Za mnoge, pošto se njihove veštine čitanja tek razvijaju, pisanje može biti previše opterećujuće. Pored toga, prepoznavanje slova, razumevanje fonike i početak čitanja neophodni su da bi dete moglo smisleno pisati, a to su veštine koje deca vrtićkog uzrasta još ne mogu da ovladaju. A kada dete nauči nešto što ne razume, malo je verovatno da će to zapamtiti.

Nažalost, postoji pogrešno mišljenje da je ranije bolje. Međutim, sve ukazuje da ranije nije uvek bolje. Ako previše teramo decu, kao što sam ja uradila, a moj sin je morao da sedi, čita i piše a da nije bio spreman za to, samo ćemo ih frustrirati, učinićemo da se osećaju kao da nešto nije u redu sa njima (što nije tačno), a mi ćemo se i sami osećati kao da nešto nije u redu sa našim roditeljstvom (što takođe nije tačno). Na kraju ćemo samo postići da mrze školu i učenje. A to niko ne želi.

Međutim, to ne znači da treba potpuno prestati da izlažete svoje mališane pismima i čitanju. Stručnjaci kažu da postoji mnogo aktivnosti kojima možemo podstaći razvoj mozga naše dece i "uliti" znanje u te mozgove, ali i omogućiti im da budu aktivni, da se kreću, igraju i trče.

Pokušajte da čitate što više sa svojom decom, od knjiga, putokaza, etiketa na kutijama žitarica do dečjih časopisa. Takođe, kada pišemo i kada nas deca gledaju, treba da pazimo da pravilno formiramo slova. Takođe, dobro je podsticati malu decu da se igraju slovima – drvenim kockicama, magnetnim slovima na frižideru itd. Jer deca uče igrajući se i to uvek moramo imati na umu.

Međutim, sa četiri i pet godina mnoga deca još ne umeju kako treba da pišu slovaa i mi to moramo da znamo. Moje treće dete sada ima sedam godina i ide u 2. razred. Ume da čita i piše. On još uvek ne voli nijednu od njih, a njegov omiljeni predmet će verovatno uvek biti fizičko. I dalje su mu potrebne redovne pauze, pa ustaje sa stolice usred časa i hoda okolo. Ali to je u redu. I on je dobro. Voleo bih da mogu da se vratim i razgovaram sa mamom kakva sam bila pre nekoliko godina, mamom čije su drugo dvoje dece pisali - iz zabave - u dobi od tri i četiri godine, koja se uspaničila kada je njeno treće dete bacilo bojicu preko sobe kada su ga zamolili da napiše jedno ili dva slova. Volela bih da sam tada mogao da pročitam da većina dece sa pet godina još ne ume da napiše "k", pa je normalno da ne mogu napisati slovo "g". I voleo bih da mogu da joj kažem da mu ide odlično, a njoj ide odlično.

Zato što je možda kasnije naučio da piše svoje ime, ali sa četiri godine to dete je već znalo da baci loptu na bejzbol teren, moglo je da pojede čitav tanjir lososa i rebarca, znalo je da kaže dobro šala jer je veoma zabavan. Sa četiri godine bio je upravo ono što je trebalo da bude. I voleo bih da sam jednostavno uživao u njegovom odrastanju, umesto da naglašavam jer nije znao kako da napiše sva slova svog imena."

BONUS VIDEO:

Izvor: Yumama