Šestogodišnjaci i sedmogodišnjaci koji od septembra sedaju u školske klupe ovih dana prolaze test zrelosti koji će trajati do 31. maja, a celokupan upis završiće se 1. juna.

Psihološko testiranje deteta često izazove tremu kod roditelja. Međutim, psiholog Branka Tišma je objasnila šta je to što deca treba da znaju, ali i sa kakvim situacijama se susretala.

"Cilj psihološkog testiranja nije procena da li je dete pametno ili 'glupo' – testovi su strukturisani tako da procene zrelost mladih ispitanika i predvide njihov (ne)uspeh u daljem školovanju. Školski psiholog, između ostalog, treba da proceni da li je dete u stanju da sedi u klupi 45 minuta ili će mu eventualno pasti na pamet da ode kući posle drugog časa, jer se nije naspavalo ili mu je predavanje učitelja dosadno. Naime, cilj testiranja nije samo procena intelektualne, već i socijalne i emocionalne zrelosti deteta – ako ono nije dostiglo odgovarajući nivo socijalne zrelosti i nije u stanju da se psihološki ’odvoji’ od roditelja, neće biti u stanju da se uklopi u grupu vršnjaka, odnosno u školski kolektiv. Važnije je da dete zna osnovne socijalno-higijenske navike, nego sva slova azbuke ili abecede, odnosno da samostalno jede, koristi toalet, pere ruke i brine o svojim ličnim stvarima", objasnila je Branka Tišma, školski psiholog.

Razgovor traje jedan sat i psiholozi za to vreme procenjuju kako dete rešava konflikte u kolektivu, kakva mu je tolerancija na frustraciju, da li je saradljivo i da li će se ustezati da pozajmi ili da olovku ili gumicu drugaru iz klupe, da li zna da vezuje pertle i drži olovku kako treba...

Škola, deca
Shutterstock Deca idu u školu

Međutim, psihološkinja nažalost konstatuje da su deca sve nesamostalnija jer, kako kaže, kada je testirala svoju prvu generaciju 1999. godine od 120 dece, samo sedmoro nije znalo da veže pertle. Sedamnaest godina kasnije, samo sedmoro je to umelo.

Danas na testiranje dolaze deca koja znaju latinske glagole, ali ne umeju samostalno da jedu, niti da zakopčaju dugmiće na jakni, ne znaju put od škole do kuće, ne znaju adresu na kojoj žive, kao ni broj telefona mame i tate, a veoma mali broj njih zna čime se roditelji bave. Sve su ovo stvari, napominje Branka Tišma, koje bi deca trebalo da nauče do polaska u školu.

(Yumama/Politika)