- Milica iz Beograda opisuje prve znake da se Strahinja razvija drugačije, a prekretnica je bio poziv iz vrtića posle kog su usledile procene stručnjaka.
- Uz podršku supruga, logopeda i vrtića, Strahinja napreduje, a Milica poručuje roditeljima da ne odlažu tretmane i da decu sklone od ekrana.
Kada je Milica iz Beograda rodila svog prvenca Strahinju, sve je delovalo besprekorno – uredna trudnoća, porođaj bez komplikacija i ocena devet na rođenju. Međutim, kako su meseci prolazili, majčinski instinkt počeo je da šalje prve tihu signale da se dečak razvija drugačijim tempom od svojih vršnjaka.
Od ignorisanja okoline i uveravanja da je reč o običnom kašnjenju, preko poziva iz vrtića i iznenadnog napada epilepsije, pa sve do prihvatanja dijagnoze – autizam, Milica danas otvoreno i bez ulepšavanja govori o svom putu, ulozi supruga teologa, kao i o sreći koju pronalaze u malim, ali važnim koracima.
Srećan porođaj i prve sumnje
Prvi meseci Strahinjinog života protekli su u potpunom miru, a beba je od samog početka bila izuzetno mirna i umiljata.
"Trudnoća je protekla potpuno uredno. Živeli smo tada u Beogradu, lekari su sve pratili i beba se razvijala normalno. Prenela sam sedam dana, pa su malo izazvali porođaj, ali je dobio ocenu devet. Bio je prelep, sladak dečak koji nije mnogo plakao. Do četvrtog ili petog meseca imao je socijalni osmeh, okretao se kad bih ga pozvala i reagovao na mene. Međutim, oko šestog meseca sam primetila da se druga deca u tom uzrastu već podižu da sede, dok on nije mrdao. Svi su me ubeđivali da je sve u redu i da samo malo kasni. I zaista, posle mesec dana on se podigao, ali se to kašnjenje od mesec dana nastavilo kroz sve naredne faze razvoja", prisetila se Milica.
Nakon preseljenja na Zlatibor, majka je počela da uočava sve izraženiju odsutnost kod dečaka, uviđajući i sopstvene greške koje mnogi roditelji nesvesno prave.
"Moja velika greška, koju pošteno priznajem kao roditelj, bila je puštanje crtaća. Puštala sam mu Baby TV i crtaće na srpskom misleći da je to bezazleno, a to je izuzetno loša stvar za razvoj deteta. On je počeo selektivno da se odaziva, a ja sam počela da alarmiram supruga da mi je nešto sumnjivo. Svi oko mene su me smirivali i govorili da sačekamo", priznala je ova mama.
Poziv iz vrtića promenio je sve
Prekretnica se dogodila nakon što je dečak napunio godinu i tri meseca i krenuo u kolektiv.
"Strahinja je imao neka svoja oglašavanja, govorio je 'ba-ba' i 'da-da'. Osećala sam ogroman strah i čekala šta će se desiti kada krene u vrtić. Posle samo 20 dana boravka u kolektivu, zazvonio mi je telefon. Zvali su me iz vrtića i rekli da se Strahinja ne odaziva kad ga pozovu, da ne učestvuje sa drugom decom i da uglavnom samo okreće točkove na igračkama. Tada sam doživela šok i odmah rekla suprugu da sam bila u pravu. Srećom, ljudi u vrtiću nas nisu odmah preplašili strašnim rečima, već su nam blagim tonom rekli da odemo kod logopeda i psihologa na procenu", otkrila je majka.
Prve procene stručnjaka upućivale su na razvojno kašnjenje, što je roditeljima u tom momentu davalo nadu da će se sve rešiti u hodu.
"Otišli smo kod psihijatra i rekli su nam da to može biti samo razvojno kašnjenje i da ne brinemo jer će se sve rešiti. Niko od stručnjaka nas na početku nije obeshrabrio niti nam odmah saopštio reč autizam, iako sam ja duboko u glavi, istražujući i guglajući, slutila da se dešava nešto mnogo ozbiljnije", opisala je Milica.
Prvi napad i konačna dijagnoza - autizam
Prava istorija bolesti i suočavanje sa potpunom istinom usledili su na leto, kada se dogodio događaj koji je promenio smer lečenja.
"Sve do 1. jula 2025. godine nadala sam se da je u pitanju samo kašnjenje. Međutim, tog dana Strahinja je dobio prvi epileptični napad. Kada se pojavila epilepsija, znala sam koliko je sati, jer uglavnom deca koja imaju kombinaciju napada i neuroloških problema ulaze u spektar autizma. Otišli smo u Beograd kod doktora Borkovića, koji je fenomenalan stručnjak. On me je izuzetno nežno i postupno uvodio u realnost, jer je video da ja u bolnici konstantno poričem stanje i ne želim da prihvatim papire. Psihijatar nam je u januaru 2026. godine zvanično potvrdio dijagnozu F84 – dečji autizam. Trebalo mi je mesec dana posle toga samo da dođem sebi od tuge i šoka", navela je ona.
Otac kao stena i teološki mir
U trenucima kada je Milica psihički tonula pod teretom dijagnoze i neizvesnosti, suprug je bio njena najveća snaga i stabilnost.
"Moj suprug je završio teologiju i ima neku posebnu smirenost, staloženost i lep duh u sebi. Svi na Zlatiboru koji su ga upoznali kažu da je pravi miran gospodin čovek. Dok sam ja bila potpuno van sebe od tuge, on je stajao čvrsto uz mene, govorio da ćemo sve rešiti korak po korak i bio je moja mirna luka. Često se dešava da muškarci pobegnu ili pokleknu kada se rodi dete sa smetnjama u razvoju, ali moj suprug je ostao uz nas i pored svih mojih nemoći, ljutnji i teških faza. Bez njega ova borba ne bi bila moguća", naglasila je majka sa ponosom.
Profil "Plavi dečak" kao terapija
Kako bi izbacila iz sebe potisnutu bol i pomogla drugim roditeljima koji prolaze kroz istu dramu, Milica je pokrenula stranicu na društvenim mrežama.
"Sebe sam počela da lečim onog trenutka kada sam otvorila Instagram profil pod nazivom 'Plavi dečak'. U početku se suprug pitao zašto to radim, ali kada je video koliko mi pomaže da izbacim iz sebe sve što me tišti, dao mi je potpunu podršku. Do tada nisam želela nikome da pričam o našem problemu. Na poslu bih stavila osmeh na lice i radila, a kući me je čekala moja muka. Tek kroz pisanje na profilu i razgovor sa stručnim licem shvatila sam da moram ja da budem dobro da bi i moje dete bilo dobro. Svi stručnjaci su mi ponavljali – ako je mama dobro, i dete će biti dobro. Kada sam u proleće konačno počela da se menjam na bolje i Strahinja je počeo da napreduje", objasnila je.
Prihvatanje u vrtiću i mala čuda
Intenzivan rad sa stručnjacima i podrška male sredine doneli su prve vidljive rezultate u Strahinjinom ponašanju i socijalizaciji.
"Od godinu i po dana smo u konstantnim tretmanima kod logopeda i defektologa. Imamo divnu logopedicu u Užicu bez čije stručnosti bih se sigurno vratila za Beograd. Strahinja ide u vrtić na Zlatiboru gde je odlično prihvaćen od vaspitačica, dece i njihovih roditelja. Dobio je i ličnog pratioca, divnu devojku koja je stalno uz njega. Nedavno su išli na žičaru i gondolu, deca ga grle i ljube i vaspitačice nas stalno hvale. On nema agresivne ispade prema drugoj deci, a zaustavili smo i epileptične napade odgovarajućom terapijom. Najveća sreća za nas bila je kada je nedavno počeo da koristi imitaciju i izgovara prve reči. Kada roditelji dece sa autizmom vide taj mali korak, mi se radujemo kao da je osvojio ceo svet", dodala je sa osmehom.
Osim rada u porodici i vrtiću, Milica naglašava važnost podrške organizacija koje pomažu deci sa poteškoćama.
"Preko profila sam upoznala divne ljude, poput Borisa iz udruženja 'Multiart' u Željinu blizu Zlatibora. Oni imaju prelepo mesto u prirodi gde pružaju smeštaj, druženje i podršku roditeljima i deci sa autizmom i invaliditetom. Zlatiborski vazduh i priroda mnogo znače našoj deci", istakla je sagovornica.
Poruka roditeljima i ekranima
Na kraju svoje emotivne ispovesti, majka malog Strahinje uputila je snažno upozorenje i ohrabrenje svim roditeljima koji su na početku ovog puta.
"Poručila bih svim majkama da sklone bebe od televizora, telefona i ekrana dok su male. Takođe, poručujem roditeljima da se ne plaše tretmana, da ne beže i ne odbijaju dijagnozu iz straha. Uđite odmah ukoštac sa problemom i borite se od prvog dana, jer rani rad daje najlepše rezultate. Ja mog Strahinju nikada ne bih menjala. On je srećan dečak, raduje se svojoj mami i tati i mi svakog dana učimo da komuniciramo i gradimo najlepšu verziju njega", zaključila je Milica.
U galeriji ispod pogledajte i savete pedijatra o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
Izvor: Žena/Yumama