Polazak u vrtić velika je promena za dete, a da bi je što lakše prihvatilo, dobro je da preduzmete nekoliko stvari kako biste pomogli mališanu da ta faza privikavanja prođe što bolje.
Dečji psiholog Branka Tišma je u emisiji "Jutro" na TV Prva dala korisne savete kako da i roditelji i dete što lakše prebrode polazak u vrtić.
"Polazak u vrtić je i nova razvojna faza u životu roditelja, ne samo deteta, jer cela porodica ulazi u novi životni ciklus, kada se novi odrasli, koji nisu članovi porodice, uključuju u odgajanje, odrastanje i nove razvojne izazove. Ponekad je teže roditeljima nego deci, nekako deca umeju i da se zaigraju i ako ih dobro pripremimo, ako učestvujemo na dobar način u adaptaciji, onda oni to poprilično lako prođu. Međutim, roditelji dok prihvate tu situaciju, dok prihvate da će dete da plače, da će da promeni navike, dnevne rutine se menjaju i ceo život se zapravo menja, njima je mnogo teže", kaže Tišma, pa nastavlja:
"Roditelji prvo treba da se raspitaju o tome kakav je život u vrtiću, kako teče dan, kada doručkuju, ručaju, kad se igraju, kada izlaze u dvorište, i da pričaju o tome deci. Bez obzira na to koliko je dete malo, uvodimo govorom te nove sadržaje koji će se dešavati. Pa, u zavisnosti od uzrasta pričamo, ići ćemo u vrtić, igraćemo se, tamo će biti tete ove ili one, pa ćeš doručkovati, ispričati im prosto redosled dana. To je jedno upoznavanje sa tim dnevnim ritmom. Posebno je to važno pričati detetu u periodu adaptacije, kada će mama, tata ili neko ko je blizak detetu doći po njega i šta se sve dešava pre toga".
Tišma je istakla i da je dobro prošetati se do vrtića, da dete upozna put kojim će prolaziti na način na koji će prolaziti i da bude u dvorištu neko vreme, ako je dvorište otvoreno.
"Pošto se upoznamo sa dnevnim ritmom u vrtiću, onda treba pokušati prilagoditi neke kućne navike, što se tiče ustajanja, odlaska na spavanje, tog dnevnog rasporeda, treba ih prilagoditi onome kako će biti u vrtiću, kako bi što manja bila razlika između onoga što se dešava u vrtiću i redovnog, svakodnevnog života".
Saveti vaspitačice
Vaspitačica Nina Bokan kaže da roditelji često, pre nego što dete pođe u vrtić, dolaze da vide ustanovu, upoznaju vaspitače i slično.
"I mi savetujemo roditelje da se taj ritam kod kuće uskladi sa onim u vrtiću, da ne bi bilo previše promena kada se dete upiše u samu ustanovu. Proces adaptacije je za svako dete individualan i vaspitači rade adaptaciju tako što upoznaju roditelje, dete i onda se pravi ritam te adaptacije".
U nekim ustanovama, recimo, roditeljima je dozvoljeno da prvi dan ili prve nedelje, borave sa decom u vrtiću, kako bi se mališani lakše navikli na promene i osetili sigurnije. Prve nedelje se u većini vrtića ostaje po sat-dva, a zatim se postepeno produžava vreme boravka mališana.
Uloga roditelja u adaptaciji
Dečji psiholog Branka Tišma ističe da je uloga roditelja u adaptaciji deteta jako važna i velika.
"Ako uđe u radnu prostoriju i samo drži svoje dete u krilu ili se igra samo sa svojim detetom, to nije dobro i nije povoljno za dete. Jako je važno da započinje neku igru u koju će uključivati ili druge odrasle koji su u prostoriji ili drugu decu jer tako počinje proces građenja socijalnog odnosa sa drugima i stiče sigurnost u druge osobe. To je jako važan period. I da i roditelj stiče poverenje istovremeno u te odrasle ljude koji će se brinuti o njegovom detetu".
Najbolji uzrast za polazak u vrtić
Najnovija studija kaže da se preporučuje da dete ostane što duže u porodici, da kasnije krene u vrtić i da je bolja varijanta ako roditelji ne mogu da se organizuju drugačije, da decu od oko tri godine čuvaju članovi porodice ili dadilje, dok je kolektiv idealan od pete do godine. Evo šta o tome kaže psiholog.
"Dete je spremno da ide u kolektiv, onda kad je porodica spremna da ide u kolektiv i kad su roditelji spremni da prepuste taj deo odgovornosti i taj deo brige o detetu nekom drugome i kad su dovoljno spremni da prihvate i promene koje nastaju i kroz adaptaciju i promene u nekom životnom ritmu koji imaju zbog deteta. Deca su jako plastična, jako brzo se navikavaju na različite okolnosti ukoliko smo mi kao roditelji, kao odrasli spremni da pustimo decu da idu. Znate, nekad su deca išla, ja kad sam počinjala da radim, i tri i šest meseci starosti, pa su kretala definitivno sa devet meseci, i to jeste bolno, i jeste teško, ali deca to nekako naviknu mnogo pre i mnogo lakše nego roditelj. Roditelj je taj koji duže pati i kome duže vremena treba da prihvati taj novi izmenjeni socijalni kontekst u kome će odrastati njegovo dete. Tako nekad roditelji nisu spremni ni kad dete treba da pređe u školu, da se odvoje od svog deteta, tako da negde, hajde, negdestruka kaže oko tri godine da je najbolje, ali moje iskustvo je da deca i sa devet meseci, ukoliko je sve obavljeno na jedan dobar način, ukoliko je adaptacija i celi život se tako dobro organizuje, da nema smetnji ni za razvoj mnogo mlađe dece kad krenu u vrtić".
Povlačenje u sebe nakon polaska u vrtić
U početnoj fazi neka deca se često tokom boravka u vrtiću povuku u sebe, ne komuniciraju s drugom decom, odbijaju hranu. Šta roditelji treba da urade u takvim situacijama?
"Zapravo, malo ih treba pustiti, ali ih polako uključivati preko motornih aktivnosti. Znači, gurnemo loptu, nema veze. Ne treba biti preterano napadan, jer će se dete još više povlačiti. ali negde treba obraćati pažnju na njega kroz aktivnost i kroz obraćanje direktno. Znači, Petre, evo tebi lopta, evo tu je sad kod tebe, neka ostane tu, evo tebi druga lopta, sad ću dati loptu, Peri, Miri ili već kako. Znači, stalno konstatovati da primećujemo njegovo postojanje, dati mu ponudu igračaka i aktivnosti i deca najčešće preko tih motornih, recimo dečaci, autići i devojčice vole te pokretne predmete, znači gurnete, jednog trenutka će vam odgovoriti, onog trenutka kad vam odgovori započet je proces adaptacije i vi onda možete da nastavite i sa uključivanjem i druge dece u taj proces. Vi uvek uključujete sve koji su prisutni u proces adaptacije".
Koliko traje proces adaptacije
"Dve sedmice do mesec dana traje vidljiva reakcija deteta. To je plač, odbijanje hrane, poremećen redosled spavanja, odbijanje spavanja, teže uspavljivanje, kod neke dece se pojave i neke prevaziđene faze razvoja, kao što je ponovno mokrenje, mucanje, u tri godine redovno sva deca mucaju zato što im je misao brža od odgovornog aparata. Znači, javljaju se te neke regresivne aktivnosti, što je sve prolaznog karaktera. Znači, ne treba to uzimati za ozbiljno, treba registrovati i treba onda kod kuće organizovati više nekih aktivnosti zajedno sa decom. Znači, planirati provođenje više vremena u aktivnosti", kaže psiholog, pa nastavlja:
"Mi često kažemo da smo po ceo dan sa detetom, nije tačno, dete ceo dan pored nas, ali mi se s njim igramo 10-15 minuta, možda nimalo, jer imamo utisak da smo ceo dan sa detetom. Znači pokloniti mu pažnju, sesti na pod, igrati se sa njim, pričati sa njim, izmišljati priče, deca jako vole da izmišljaju priče i da im vi izmišljate priče. Tako da, to ujedno podstiče i različite aspekte razvoja. U svakom slučaju, dobro je provoditi više vremena sa detetom, dobro je ostvarivati više kontakta sa detetom, mislim na fizički kontakt, decu umiruje recimo dodir leđa, kružni pokret po glavi, dodir niz cela leđa. To su sve aktivnosti koje umiruju dete i u svakom slučaju ih kod kuće trebamo dosta umiriti. Vole kad nam sede u krilu i kad ih obgrlimo, onda su najsigurniji, najzaštićeniji, leđa su im uz nas, osećaju i naše telo i naše otkucaje i osećaju se jako sigurno. Tako da sve to treba koristiti, ne stalno, ali negde povremeno proći pored deteta, poljubiti ga, bez razloga".
BONUS VIDEO: