Često roditelji "cviljenje" i plakanje tumače kao namerno ponašanje kojim dete pokušava da ih "izbaci iz takta", nešto dobije i slično. Zapravo se radi o potpuno prirodnom procesu razvoja emocija koji se manifestuje kod velikog broja dece, piše psihološkinja Nikolina Esert.
Teško je tačno reći kada se cmizdrenje i cviljenje javljaju i do kada traju jer su individualne razlike između dece zaista velike. Osim što su neka deca po temperamentu osetljivija i teže se prilagođavaju novim situacijama, može se reći da veliki broj dece sledi normativni razvoj regulacije emocija.
Faze cmizdrenja od druge do sedme godine
Dete u uzrastu od jedne do dve godine je u fazi negativizma, što znači da mu je glavna reč "ne" tj. počinje da se buni i usled toga koristi ponašanja poput cmizdrenja i cviljenja. Naime, budući da u tom razdoblju dete uglavnom tek počinje da govori, teško mu je da jasno kaže šta želi ili ne želi, te dolazi do toga da ga roditelj u velikom broj slučajeva ne razume šta kod deteta izaziva frustraciju.
Sledeća razvojna faza kroz koju dete prolazi je tzv. kriza treće godine. Dete u tom uzrastu se uglavnom opire odraslima, što roditelji tumače kao prkosno razdoblje iako se zapravo radi o razdoblju razvoja samostalnosti deteta. Trogodišnjaci mogu sami sebi da pomognu, što do tada nisu mogli i često se nađu u problemima jer pokušavaju sami da reše neku situaciju što im često ne uspeva iz prvog pokušaja. U konfliktu su sa samim sobom, sve mora da bude kako oni hoće, te su poprilično kruti u odlukama i odabirima. To ih može i frustrirati, a ponašanje kojim će određeni broj dece smanjivati frustraciju biće upravo plakanje, cviljenje i slično.
S četiri godine dete zapravo postaje pravi "cmizdravac". Naime, u tom uzrastu dete proživljava uspeh i neuspeh i uči ponašanja kojima će uspešno da savladava situacije neuspeha. Emocionalno je nesigurno zbog čega plače, cmizdri, čas je sigurno i stabilno, dok sledećeg trenutka može da bude nesigurno i sramežljivo. S jedne strane u tom uzrastu je dete previše sigurno u sebe, a ta sigurnost zapravo nije u skladu sa njegovim trenutnim sposobnostima, što ga često dovodi u konflikte sa sobom i s okolinom.
Dete u uzrastu od oko pet godina će ređe plakati, dok će u uzrastu od oko šest i po godina opet pokazivati emocionalno burna ponašanja. Teško će podnositi kritiku, krivicu, čas će voleti, čas mrzeti i u velikom broju situacija njegovo mišljenje će biti kruto.
Šta roditelji mogu da urade?
Ono što je zajedničko deci različitog uzrasta i u različitim fazama je da usled frustracije koja nastaje zbog nemogućnosti da npr. sami obave zadatak, da se nose s neuspehom, da prorade novu situaciju u kojoj su se našli, da prestanu da budu sramežljivi, da mogu jasno da izraze šta žele, počinju da cmizdre ili cvile. Plakanjem snižavaju frustraciju i zapravo uzimaju vremena da obrade informacije, emocije, uspeh, neuspeh i sve ono s čime se do tog trenutka nisu susreli i zapravo ne znaju kako da se u toj situaciji ponašaju, a pogotovo kako da se nose s emocijama.
Kada se sagleda sve prethodno napisano jasno ja da recept kojim će roditelji postići da njihova deca ne cmizdre ne postoji, ali ono što roditelji mogu u tim situacijama da rade je da budu pored deteta i pokušaju da razumeju njegovo ponašanje. Često roditelji cviljenje i cmizdrenje tumače kao namerno ponašanje kojim dete pokušava roditelja da "izbaci iz takta", nešto dobije i sl. Zapravo se radi o potpuno prirodnom procesu razvoja emocija koji se manifestuje kod velikog broja dece. Uloga roditelja u tom procesu razvoja emocija je da svojim iskustvom pokaže detetu kako da se nosi sa frustracijama. Kao i u mnogim drugim situacijama tako i u situacijama kada dete uči da se nosi s emocijama, roditelji su ti koji pomažu deci da imenuju osećanja, te im pokazuju svojim ponašanjem različite strategije primernog nošenja s osećanjima. Recimo, nije primereno bacati stvari u situacijama ljutnje već je puno korisnije izreći ljutnju i pokušati razgovarati o tome zbog čega je došlo do ljutnje.
Deci je važno da ih roditelji pažljivo slušaju, što je ponekad teško jer su roditelji umorni. U tom slučaju, iskrenost je najvažnija. Pošaljite jasnu poruku da vas zanima što dete želi da vam kaže i da upravo zbog toga treba da sačeka kako biste mogli u potpunosti da mu se posvetite, a dato obećanje je potrebno i da izvršite.
Kako dete ne može brzo da obradi veliki broj informacija, tj. potrebno mu je više vremena, jasno recite mališanu da vam se ne žuri i da imate vremena. Nemojte da ignorišete, prigovarate ili ismevate dete. Isti je princip i sa situacijama kada dete nešto ne uspeva da uradi "iz prve". U tim situacijama je važno da mu date informaciju da se veliki broj stvari ne može uraditi "iz prve", već da je potrebna vežba kako bi se postigao uspeh.
Upravo radi svega navedenog važno je dati dopuštenje detetu da ne žuri, da ima vremena, reći mu da vidite da je uzrujano i da ste tu za njega. Važno je govoriti sa detetom "normalnim" tonom tj. nije poželjno da vičete na njega ili da ga ignorišete jer je cilj da ostanete u dobrom odnosu sa njim. Temelj dobrog odnosa je da upoznate svoje dete što bolje i da se što bolje sa njim usuglašavate. Ostanite u kontaktu s detetom i pokušajte da se suzdržite od prigovaranja. Prigovori samo pojačavaju to čemu prigovaramo i to što nam se trenutno kod deteta ne sviđa.
Pogotovo nije dobro da ismevate dete tako da ga oponašate dok smizdri ili pak da omalovažavate to kako se ono oseća na način da mu govorite da prestane. Suzdržite se od atribuiranja poput: "Plaše kao mala beba!", "Pogledaj kako si ružna kada cmizdriš!", "Nije lepo da plačeš!" i sl. Ako već imate potrebu da ukažete na neprihvatljivo ponašanje neka to bude na ponašajnom nivou poput: "Drago mi je da si prestao da cviliš da možemo da razgovaramo", "Volela bih da mi ponoviš što si rekao!", "Imam vremena, samo polako!" i sl.
Takođe je važno uzeti u obzir i fiziološke potrebe zbog kojih dete može biti plačljivo. Ako je gladno, umorno, bolesno i sl. veća je verovatnoća da će biti i razdražljivije. Iako se ponekad roditeljima čini da će njihovo dete zauvijek cmizdriti, ipak je potrebno naglasiti da se ono sa sazrevanjem deteta smanjuje.
Ponekad je potrebno i korisno imati na umu da je u velikom broju situacija potrebno vreme. Potreba da se sve mora rešiti i to u što kraćem roku u ovom slučaju će biti samo otežavajuća okolnost. Frustracije su sastavni deo procesa učenja, nešto što je iscrpljujuće i za šta treba vremena, ali nešto što je potrebno.
BONUS VIDEO:
(miss7mama.24sata.hr/Yumama/Nataša Zlatković)