Većina stručnjaka saglasna je da tendencija ka razvoju poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) prisutna od rođenja. Ipak, ovaj poremećaj često prođe neprimećeno sve dok dete ne krene u školu, a razlog tome je što gotovo svi mališani u tom ranom uzrastu imaju ponašanja koja se smatraju simptomima ovog poremećaja – ne mogu da zadrže pažnju, impulsivni su, hiperaktivni, i sve je to deo uobičajenog razvoja.
Međutim, dok deca obično postepeno prerastaju takva ponašanja, mališani sa ADHD-om ih ne prerastu. Takođe, kod dece koje imaju poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ova ponašanja utiču na svakodnevno funkcionisanje.
Kada se pojavljuju simptomi ADHD-a
Polazak u školu najčešće je period kada se primeti da dete ima problem sa pažnjom, impulsivnošću, hiperaktivnošću. Razlog tome je što boravak u učionici zahteva od mališana da budu fokusirani, strpljivi, da imaju samokontrolu, dok te kriterijume deca ne moraju da ispunjavaju u parkićima, vrtićima i slično.
Obično roditelji postanu svesni da dete ima problem sa pažnjom do njegove sedme godine, kao i da je njegova impulsivnost veća nego što je uobičajeno, mada se te sumnje ponekad jave i kasnije. To je posebno slušaj sa bistrom decom koja uglavnom imaju problem da zadrže pažnju na nečemu, ali nisu hiperaktivna.
Ipak, retko kada simptomi ADHD-a prođu nezapaženo do 12. godine, pa ako se pojave ili primete nakon toga, verovatno i nije u pitanju ovaj poremećaj nego nešto drugo.
Kako se simptomi ADHD-a razlikuju od uobičajenog dečjeg ponašanja
Na primer, detetu je skoro nemoguće da se koncentriše na zadatke u radnoj svesci, čak i veoma kratko i čak i kada mu vi pomažete. Ili, primećujete da ste na kraju dana sa svojim izuzetno aktivnim osmogodišnjakom iscrpljeni kao kada je imao dve godine.
Mališan može da postavlja neka "ozbiljna" pitanja toliko da ste zapitate da li je to normalno. Ili, možda primetite da ne shvata i ne prihvata neke nijanse društvene interakcije koje njegovi vršnjaci već usvajaju, poput toga da poštuje nečiji lični prostor ili da ne prekida druge dok govore.
Teško je roditeljima da shvate da li je neko ponašanje samo deo normalnog razvoja – uostalom, mnoga deca nemaju strpljenja da rade domaće zadatke – ili se zapitaju da li je trebalo da budu stroži, razmišljaju da je to možda faza koju će dete prerasti i slično.
Kako se dete ponaša u različitim okruženjima
Američka akademija za pedijatriju savetuje da se, pre postavljanja dijagnoze ADHD-a, uzme u obzir kako se dete ponaša barem u još jednom okruženju pored kuće – na primer, u školi.
Poredeći ponašanje deteta u dva ili više različitih okruženja, stručnjaci mogu da utvrde da li je u pitanju poremećaj ili možda neke neodgovarajuće roditeljske prakse, neodgovarajuće okruženje u školi... Takođe, na taj način mogu da utvrde i da li ponašanje deteta utiče na njegovo funkcionisanje tj. ometa njegovu svakodnevicu, piše healthychildren.org.
Simptomi koje roditelji mogu da primete kod inatentivnog tipa ADHD-a (imaju samo simptome nedostatka pažnje, bez hiperaktivnosti):
- Dete izgleda kao da stalno sanjari, često ne odgovara na postavljeno pitanje, pa se roditelji zapitaju da li ih uopšte čuje.
- Često gube svoje stvari.
- Kažu detetu da ode da se obuče, a nakon deset minuta ga, recimo, zateknu kako se igra igračkama samo u majici.
- Ne mogu da zapamte šta treba da nauče jer ne uspevaju da se u školi usredsrede na uputstva i objašnjenja nastavnika. Jako brzo zaboravljaju naučeno.
Simptomi koje roditelji mogu da primete kod deteta koje ima hiperaktivni-impulsivni tip ADHD-a:
- Dete je stalno aktivno, ne mogu da ga "nateraju" da sedne za sto i pojede obrok ili da se spremi za spavanje.
- Stalno prekidaju druge dok govore.
- Nikada ne razmišljaju pre nego što nešto urade (impulsivnost). Na primer, dete zna da treba da zastane i pogleda ima li automobila pre nego što pređe ulicu, ali to ipak nikad ne radi.
- Druga deca ih izbegavaju zato što im se često "unose u lice" tj. narušavaju lični prostor, uvek u svemu moraju da budu prvi i sve mora da bude po njihovom.
Ukoliko vas brine mališanovo ponašanje, njegove društvene interakcije, napredak u školli ili bilo koje drugo ponašanje ili aspekt fizičkog i mentalnog razvoja, uvek je bolje da se što pre konsultujete sa stručnjakom, kako bi se utvrdilo da li zaista postoji neki problem ili ne. Ako ne, laknuće vam, a ako postoji, imajte na umu da je uvek bolje to saznati što ranije, kako bi se na vreme pomoglo mališanu na odgovarajuć način.
BONUS VIDEO: