Grandiozno „ja“ je u svima nama u random dobu kada nam se čini da se ceo svet vrti oko nas, a naši snovi, ambicije, samopoštovanje rađaju se iz ovog detinjeg narcizma.
Kako razviti zdravu ličnost sa normalnom narcističkom ravnotežom, kaže psihoterapeutkinja, kandidatkinja psiholoških nauka Nadija Tereščenko.
Za osobu sa poremećenom narcističkom ravnotežom osećaj sopstvene inferiornosti je toliko neprihvatljiv da ga projektuje na druge. Osećaj inferiornosti kod narcisa se krije duboko u sebi i doživljava se kao strah od izlaganja. Narcis je uveren da će se, ako ljudi vide i saznaju za njegove slabosti i mane, definitivno da ga odbace, prestanu da ga vole.
Narcisoidnu ravnotežu, adekvatno samopoštovanje, karakteriše osećaj - sa mnom sve u redu, mogu da grešim, ali to ne znači da me to uništava kao osobu ili me čini ništavnim.
Užas koji osećamo kada pravimo greške ukazuje na to da je naš narcizam pogođen. A ponekad, ne počnemo ništa da radimo jer se plašimo da ne pogrešimo i suočimo se sa sramotom promašaja. Narcizam raste i u perfekcionizmu kao i u odugovlačenju.
Kako se formira zdrava narcisoidna ravnoteža?
U formiranju, u detinjstvu, važna je percepcija roditelja, koje dete takođe doživljava kao grandiozne. Sve zato što, tata rukom može da dohvati plafon, mama zna pesmu napamet, deda zna gde su mu desna i leva strana, sestra odlično čita, a sve to, malo dete ne može i ne zna. Odnosno, i roditeljske figure dete percipira na idealizovan način.
Zahvaljujući takvoj mešavini, u kojoj ima udela i sopstvena i grandioznost i roditelja, dete oseća da ne može sve, ali nije mu to mnogo strašno, jer postoje jaki roditelji. Postepeno se smanjuje sopstvena grandioznost. Kada se dete u ranom detinjstvu suoči sa stvarnošću, ono shvata da ne mogu uvek da se zadovolje sve njegove potrebe. I to je normalno!
Ali, nažalost, mnoge majke se osećaju krivim zbog toga. Ali ne treba zaboraviti da je za dete nužna zdrava frustracija (stvaranje određenih prepreka za zadovoljenje potrebe). Tada se dete suočava sa stvarnošću, na primer, „Sada mama ne može, ali za 5 minuta ćemo se igrati“ ili „Razumem da želiš ovu lutku, ali danas nismo hteli da je kupimo“.
U prisustvu određene frustracije dolazi do ravnoteže - tada dete dobija predstavu o stvarnosti, što je generalno dobro, ali se dešavaju i neprijatne stvari. Mališan to prihvata kao karakteristiku sopstvene ličnosti – generalno, ja sam dobar, ali imam i mane. Ovo je zdrava narcisoidna ravnoteža: Uglavnom, sa mnom je sve u redu, ali ipak mogu da pogrešim, ponekad delujem ružno ili glupo.
S druge strane, može doći do narcisoidne neravnoteže ako roditelji daju preveliku frustraciju da dete ne može da je preživi, i mora da se dokazuje sve vreme. "Grandioznost" naglo splasne i pretvori se u beznačajnost.
Ista opasnost vreba i kod dece koja su nekada bila narcisoidni produžetak svojih roditelja. To znači da deca igraju ulogu podrške ambicijama mame ili tate, podržavajući narcizam svojih roditelja.
Uglavnom, naša deca su uvek pomalo narcisoidni produžeci nas, pa se uznemirimo ako pogreše ili dobiju loše ocene. Dete shvata da je voljeno zbog određenih kvaliteta - zbog činjenice da savršeno svira klavir, dobro uči, lepo je, vredno. Dete treba da ide samo u najbolju školu, da bude odličan đak. To je ono što čeka nadarenu decu, ili decu koju roditelji jednostavno „prave“ nadarenom. Dete počinje da misli da je voljeno samo kada je pametno, lepo, aktivno, veselo, a ako se pokaže onakvim kakvo jeste, onda neće biti voljeno. S tim u vezi raste narcisoidna ličnost, koja sve stavlja na fasadu tako da je sve vidljivo, lepo, čisto i divno. Jer samo tako, misli da može da zaradi ljubav.
Često roditelji umesto dece pišu domaće, rade lekcije, crtaju. Ovde dete upada u zamku da dobije peticu ili 15 minuta slave za nešto što zapravo nije uradilo. I tu se krug zatvara. Tako nastaje lažno „ja“ iza kojeg se krije stid i strah od razotkrivanja, svojstven narcisoidnoj ličnosti.
BONUS VIDEO