Neizbežno je da dete tokom odrastanja ima i neke teške trenutke. Kada ga emocije preplave, mališan može da bude impulsivan i destruktivan, na primer, dok će tinejdžer tada sve pretvarati u svađu.
Dečji psiholozi Tami Šamun i Tanja Džonson daju savete kako da pomoću metode koju su nazvale HELP pomognete detetu da prođe kroz teške trenutke što lakše – i prikladna je za sve uzraste.
Šta je HELP metoda i kako se koristi
HELP metoda je akronim reči halt, empathy, limits i proximity, što se odnosi na pojmove zaustavljanje, saosećanje, ograničenje i blizinu, objasnile su Šamun i Džonson za cnbc.com.
Zaustavljanje
"Recimo da vaše dete udara svog mlađeg brata ili sestru igračkom. Pre nego što reagujete, bilo bi dobro da se zapitate odakle dolazi takvo ponašanje. Mi iskreno verujemo u to da nijedno dete ne želi da bude ’loše’. Zašto bi iko želeo da razočara osobu koja mu znači sve na svetu?", kažu psihološkinje.
One ističu da deca generalno žele da usreće roditelje i žele da budu uspešni, ali ponekad biološka ograničenja rade protiv njih.
"Nedovoljno razvijen mozak, preterano emocionalan mozak i njihova perspektiva vode u haos donošenja loših odluka. Nezreo mozak proizvodi nezrele odluke", ističu dečji psiholozi.
One podsećaju da dete nije ponašanje, tako da to treba razdvojiti, te da treba uvek imati na umu da je njihovo ponašanje oblik komunikacije koji roditelji moraju da "dešifruju", a može reflektovati neku dečju potrebu koja nije ispunjena ili veštinu koju žele da nauče.
"Deca često svoje izazove pokazuju kroz loše ponašanje ili izlive emocija, a tantrumima i plakanjem se bore sa neprijatnostima i stresom. Njihovo ’loše’ ponašanje nekad može da znači da su gladni, umorni, previše stimulisani, uplašeni, usamljeni, zbunjeni nekim očekivanjima, može značiti da im treba više slobode ili vremena koje provode napolju, da im je potrebna bliskost, da su pod stresom, previše izloženi ekranima, teško im pada neka promena...", otrkivaju psihološkinje.
Saosećanje
Drugi korak ove metode podrazumeva da se pobrinete da se dete oseća bezbedno, da zna da ga vidite i čujete, pre nego što pristupite postavljanju granica.
Dečji psiholozi savetuje da date detetu do znanja da razumete njegove emocije, spustite se fizički na njegov nivo, uspostavite kontakt očima. "Vidim da se osećaš tako i tako", na primer, rečenica je kojom ćete mališana uveriti da razumete kako se oseća.
Zatim, zaista saslušajte šta vam dete govori, a nakon toga izdvojite najvažniji deo ono ga što vam je reklo, na primer: "Dakle, kažeš mi da su te drugari ignorisali ceo dan i da si se osećao/la veoma usamljeno".
Ne osuđujte ga. Mališanovo ponašanje možda nije prihvatljivo, ali osećanja, kakva god da su, uvek moraju biti prihvaćena.
Ne pokušavajte da popravite situaciju. Pustite dete da plače, vrišti, viče, šta god da mu je potrebno. Važno je da ga saslušate, ne da ispravite ponašanje ili problem.
Ne pričajte mnogo jer će to preopteretiti dete, sada mu je važnije vaše prisustvo.
Regulišite sopstvene emocije. Udahnite i zastanite trenutak da se saberete, kako biste mirno bili uz dete.
Granice
Kada dete prolazi kroz neki težak trenutak i zbog toga, recimo, besni, ne želi da jede, baca pribor sa stola, vaše je da mu postavite granice. Evo kakav primer daju psiholozi: "Vidim da si frustriran, ne želiš da jedeš. Ali, ne možeš da bacaš stvari kada si uznemiren. Možeš da nam kažeš da si frustriran ili da odeš u kratku, brzu šetnju i vratiš se".
Blizina
"Kada postavite granicu detetu, možete da očekujete da će pokušati da pregovara kako bi vas navelo da je promenite. To je zdrava i normalna reakcija, a ono što treba da uradite je da ostanete blizu i posmatrate trenutak kada se njihov bes ili frustracija pretvore u tugu. To je zlatan trenutak za povezivanje koji ne želite da propustite. Važno je da deca nauče da mogu da budu ranjivi, da budu ono što jesu", ističu psiholozi Šamun i Džonson.
BONUS VIDEO:
(Yumama/N. Z.)