Roditelji u besu često svojoj deci izgovore stvari koje ne bi trebalo. Deluju bezazleno, ali retko ko može da shvati da takve reči u njihovom mozgiću ostavljaju posledice koje se projektuju u odrasloj dobi. Jedan psihoterapeut otkrio je koje su to stvari koje nikako ne bi trebalo da upućujete svojoj deci.
"Ne mogu da vam opišem koliko mojih klijenata se seća tačnih reči koje su im rositelji rekli pre mnogo godina.Ono zbog čega mnogi odrasli dolaze na terapiju jeste da razbiju neistinitu veru u debe, koju su pokupili kao dete, a koja im sada pravi haos u životu", kaže terapeut, i dodaje:
"Najvažnije je da zapamtimo da ne znamo uvek kako će naše reči biti primljene, posebno kod deteta. Odbojne reči zaista mogu da bole."
Ovo su tri stvari koje nikada ne treba da kažete detetu:
Tako si naporan
Deca vrište, skaču i uništavaju i najsitnije stvari, ali uzdržite se od toga da dete nazovete napornim.Kada poništimo nečije osećanje, oni će naučiti da ćute o njima.
Nema sumnje da dečije reakcije mogu biti dramatične i naporne, ali na vama kao roditelju je da ih naučite da kontrolišu svoje emocije. Umesto da ih učite da potisnu svoje emocije, naučite ih kako da ih prevaziđu.
"Ono što roditelji treba da urade jeste da daju deci do znanja da su njihova osećanja u redu, ali da nisu nemoćna pred njima", kađe terapeut i dodaje da umesto reči 'naporan' možete detetu da kažete: 'Čujem da se mnogo loše osećaš, možemo li da razgovaramo o tome?' ili 'Mogu li ti pomoći da shvatiš zašto je ova situacija tako velika?'
Prestani da plačeš
Dete treba podsticati da plače umesto da mu govorite da prestane. Ako su kod kuće, najbolje da im kažete da odu u svoju sobu i da se isplaču koliko god treba, pre nego što budu spremni da razgovaraju o tome što nije u redu.
Ako detetu date slobodu da plače povećaćete verovatnoću da će vam se otvoriti ako postoji nešto dublje u korenu njihove tuge i uznemirenosti.
Terapeut je naveo primer jedne devojčice koja dok radi domaći dva puta polomi olovku i počne da jeca. To može biti odraz toga da je imala težak dan u školi ili je učitelj rekao nešto što nije trebao. I odrasli dostižu ovu granicu pre nego što zaplaču.
"Ako im kažete: 'To je samo olovka, prestani da plačeš', veća je verovatnoća da će sakriti sva prava osećanja koja su u korenu probleme", kaže terapeut.
Bilo šta o njihovom telu
Ukoliko detetu dajete komentare o njihovom telu i nazivate ga bucmastim ili slično, možete da izazovete poremećaj u ishrani koji se jasno pokaže tek u odrasloj dobi. Čak je i hvaljenje mršavosti problematično jer na taj način sugerišete detetu da je njihova vrednost usresređena na to.
"Dati im kompliment znači pojačati negativan obrazac. A ne bi trebalo ni svoje telo da komentarišete pred njima. Reči poput 'moram na dijetu' ili 'ugojila sam se' njima u suštini govori: 'Moram da promenim sebe kako bih bila dovoljno dobra', i to je ono što će dete čuti i o sebi kada komentarišete njegov izgled", kaže terapeut.
Kada je u pitanju hrana, učite ih da je ona tu za slavlje, radost, ukus i udobnost, a ne samo za gorivo koje treba sagoreti u teretani. Ovo pomaže detetu da ima neutralan ukus prema hrani, umesto da je vidi kao lošu ili nešto što treba kontrolisati.
(Yumama)