- Polazak deteta u vrtić za mnoge roditelje nije opcija, već stvar nužnosti ukoliko nema ko da ga čuva.
- Sam uzrast deteta nije nužno pokazatelj toga da li je dete spremno za vrtić, već to više pokazuju socijalna i emocionalna zrelost mališana.
Za mnoge roditelje odluka o upisu deteta u vrtić istovremeno budi nadu i nesigurnost. S jedne strane, tu je uzbuđenje zbog prvih koraka u novom okruženju, sklapanja prijateljstava, učenja pesmica i privikavanja na dnevnu rutinu. S druge strane, javlja se tiha briga: je li prerano? Hoće li dete neutešno plakati? Je li dovoljno zrelo i emocionalno spremno ili je još previše vezano za dom? Istina je, međutim, da spremnost za vrtić ne zavisi od jedne konkretne veštine, piše Times of India.
Ne radi se toliko o tome da je dete "savršeno pripremljeno", nego o kombinaciji emocionalnih, socijalnih i praktičnih veština koje pokazuju da se može snaći u strukturiranom okruženju izvan porodice. Svako dete se razvija svojim tempom, ali postoje određeni znaci koji često upućuju na to da je spremno za taj veliki korak.
1. Sposobnost odvajanja bez velike drame
Jedan od najočitijih znakova spremnosti za vrtić jeste detetova reakcija kada roditelj napusti prostoriju ili ga ostavi sa drugom odraslom osobom. Dete koje je spremno za novo okruženje možda će i dalje negodovati pri rastanku, ali će se relativno brzo umiriti. Možda će se nakratko priviti uz roditelja, a zatim će se okrenuti vaspitačici, igrački ili nekoj aktivnosti.
To je važno jer se vrtićka svakodnevica zasniva na kratkim odvajanjima i ponovnim susretima. Deca ne moraju da vole svaki rastanak, ali bi uz podršku vaspitača trebalo da mogu da se nose s njim. Ako dete može da podnese kraću odvojenost od roditelja, to je znak da može da počne da se prilagođava ritmu vrtićke grupe.
2. Zanimanje za drugu decu
Vrtić nije samo mesto na kojem se uče oblici, boje i pesmice. To je često i prvo detetovo iskustvo funkcionisanja u maloj društvenoj zajednici. Zato je zanimanje za vršnjake vrlo važan pokazatelj.
Dete spremno za vrtić posmatraće drugu decu, pokušavaće da se uključi u igru ili pokazivati uzbuđenje kada ih vidi. Ne mora još da zna da deli igračke, to se tek uči. Ali ako primećuje drugu decu i privlači ga interakcija s njima, to je snažan znak da je spremno za učenje društvenih pravila u grupi.
Taj interes ne mora se kod sve dece pokazivati na isti način. Neka su otvorenija, dok druga prvo posmatraju sa strane pre nego što se pridruže. Oba pristupa su normalna i mogu upućivati na spremnost. Važna je ta iskra društvene znatiželje.
3. Praćenje jednostavnih uputstava
Vaspitači veliki deo dana usmeravaju decu kroz aktivnosti: "Sednite na tepih", "Operite ruke", "Pospremite kockice", "Stanite u red". Dete koje kod kuće može da sledi jednostavna uputstva verovatno će se lakše snaći i u vrtiću.
To ne znači da će svaki put besprekorno poslušati. Deca još razvijaju samokontrolu i nedoslednost je uobičajena. Ipak, ako dete uglavnom reaguje na osnovna uputstva, to pokazuje da razvija pažnju i veštine slušanja potrebne za boravak u grupi.
Dete koje razume i sledi jednostavna uputstva počinje da se oseća sigurnije. Uči da postoje rutine, da postupci imaju posledice i da ga mogu voditi i odrasli izvan porodičnog doma.
4. Osnove samostalnosti
Spremnost za vrtić često se vidi u svakodnevnim rutinama. Pokušava li dete samo da jede? Može li da pije iz šoljice, pokuša da opere ruke ili da do znanja da mu se ide u toalet? To se možda čini kao sitnica, ali u vrtićkom okruženju vrlo je važno.
Vaspitači su brižni, ali istovremeno brinu o više dece. Dete koje može da učestvuje u osnovnoj brizi o sebi lakše će pratiti dnevni ritam i manje će se osećati preopterećeno. Čak i ako mu je i dalje potrebna pomoć, sama spremnost da pokuša važan je znak.
Samostalnost u ovoj fazi ne znači da dete sve radi samo. Znači da pokazuje prve znake samopouzdanja u malim, svakodnevnim zadacima.
5. Izražavanje svojih potreba
Dete ne mora da ima bogat rečnik da bi bilo spremno za vrtić. Važno je da na neki način može da pokaže da je gladno, da mu je neprijatno, da treba u toalet, da se boji, da je uzbuđeno ili da mu treba pomoć. Ta komunikacija može biti verbalna, neverbalna ili kombinacija oboje. Dete može da pokazuje prstom, da koristi pojedine reči, ponavlja poznate fraze ili uhvati odraslu osobu za ruku. Nije poenta u tečnom govoru, nego u tome da ga odrasli mogu da ga razumeju i tako smanje njegovu frustraciju.
Kada dete može da izrazi svoje potrebe, čak i na najjednostavniji način, manja je verovatnoća da će se osećati izgubljeno u novom okruženju. Vrtić postaje lakši kada dete može, na svoj način, da poruči: "Treba mi pomoć" ili "Ovo mi se ne sviđa".
6. Sklonost rutini i oponašanju
Deca spremna za vrtić često počinju da uživaju u predvidljivosti. Vole ponavljanje priča, poznate pesmice, ustaljeno vreme obroka ili iste rituale pre spavanja. Ta sklonost rutini tih je, ali važan znak da su spremna za dnevni ritam koji nudi vrtić.
Oponašanje je još jedan važan trag. Ako dete voli da se pretvara da kuva, hrani lutku, posprema igračke ili kopira ono što rade odrasli, ono već vežba društvene i razvojne obrasce na kojima se zasniva vrtić. Vrtić je pun oponašanja, od pevanja pesmica do posmatranja ponašanja druge dece.
Dete koje uživa u rutini i oponašanju već je napravilo važan korak prema prilagođavanju na vrtić. Počinje da shvata da svet ima svoje obrasce i da se mnogo toga može naučiti posmatranjem.
U foto-galeriji pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:
BONUS VIDEO:
Izvor: index.hr/Yumama
