Vodeći stručnjaci o razvojnim problemima: Kako prepoznati i šta raditi ako dete kasni u razvoju?

Najvažnija misao budućih roditelja od trenutka kada saznaju da ćeuskoro na svet jedna mala vekna puna snage da plačečim prvi put udahne vazduh, ali koju će voleti i paziti više od sebe, jeste da sa bebom bude sve u redu. Da bude zdrava, da se pravilno razvija, da je napredna, normalna, kako se to kolokvijalnočesto kaže. Hoće li progovoriti na vreme, hoće li držati glavicu pravilno, hoće li, opet, zaista sve biti u redu sa njom?

Doc. dr Snežana Ilić sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju kaže da ako se na vreme otkriju smetnje, mnoga deca prevaziđu kašnjenja kada im se obezbeđuju razvojno podržive interakcije.

"Obezbeđivanje intervencija i podrške u prvim godinama životaje rentabilno i to smanjuje potrebu za skupljom intervencijom kasnije u životu neke osobe. Istraživanja pokazuju da svaki dolar koji se potroši na obrazovanje i podršku u ranom detinjstvu donosi od sedam do 21 dolar uštede na skupljimuslugama koje budu potrebne tokom životnog veka deteta kada se ne koriste usluge vezane za IRD."

Globalna procena je da oko 93 miliona dece ili jedno od dvadesetoro dece mlađe od četrnaest godina, živi sa nekom vrstom umerene ili teške smetnje. Preko 200 miliona dece ispod pet godina u zemljama sa niskim ili srednjim prihodima neće moći da dostigne svoj puni potencijal razvoja, prema podacima UNICEF-a.

Milena Petković Milenović, psihološkinja u Domu zdravlja Niš, u okviru kojeg radi Razvojno savetovalište, kaže da funkcije formirane tokom prvih godina života deteta predstavljaju osnovu svega što će se nadograditi i od izuzetne je važnostiprepoznavanje i identifikovanje razvojnih odstupanja štoranije. To omogućava odgovarajuću ranu intervenciju, u periodu kada ona daje najbolje efekte, od treće do pete godine.

"Time se preveniraju dublje i složenije smetnje u kasnijem uzrastu, kada zahtevaju mnogo više vremena uz manje izvestan uspeh. Smetnja u ranom detinjstvu najčešće se vrlo brzo otklanja nekom od tehnika rane intervencije. Ako izostane intervencija stručnjaka, smetnja, s vremenom, dobija novi i složeniji oblik", kaže Milena Petković Milenović i dodaje da roditelji mogu mnogo da učine za pravilan razvoj svog deteta.

"Roditelji obično dolaze zbog onoga što njima predstavlja problem u funkcionisanju deteta - kada ono vrišti, baca se na pod, ne sarađuje, mokri u krevetu... Nekada to ponašanje jeste a nekada i nije posledica kašnjenja u nekoj oblasti razvoja. Roditelji rado dolaze u Savetovalište, čak i onda kada nisu kod svog deteta primetili neku razvojnu smetnju. Često im je samo potrebna informacija da li je neko ponašanje deteta prikladno za njegov uzrast, ili pak traže usmerenje za neki svoj vaspitnipostupak. Kod ozbiljnije problematike najčešće se javljaju roditelji koji pokazuju zabrinutost za razvoj govora deteta. Ovde spada i čitav spektar problema u ponašanju koji se manifestuju kroz teškoće u međusobnoj komunikaciji i saradnji, razvojno neprimerenim strahovima, problemima pri odvajanju u periodima adaptacije na kolektiv, vrtić ili predškolsku ustanovu. Neki od čestih psihofiziološkihporemećaja su tikovi, mucanje, enureza i enkopreza ili opstipacija, iza kojih stoje psihološki uzroci", kažepsihološkinja Milena Petković Milenović.

Praćenje efekata intervencije je nužno kako bi se pratio tok tretmana i ono se obavlja na mesec, tri ili šest, kako kaže Milena Petković Milenović, najčešće jednom nedeljno, u trajanju od 45 do 60 minuta, nakon čega roditelji dobijaju smernice za rad kod kuće. Roditelj može da dobije preporuku i da dete boravi u vrtiću, a uloga vrtića zaista može biti od izuzetne važnosti jer, kako ističe naša sagovornica, u njima često prvi put dolazi do ispoljavanja detetovih smetnji.

"Dečje ustanove su i merilo napretka i uspešnosti deteta koje se većnalazi na tretmanu zbog nekog razvojnog problema, pozitivno utičući na njegovo socijalno funkcionisanje", kaže sagovornica.

Dr Danijela Vukićević, dečji fizijatar na Klinici "Dr Miroslav Zotović", kaže da su rast i razvoj deteta, kao i njegovo praćenjeu periodu najintenzivnijeg razvoja predmet izučavanja razvojne neurologije i razvojne pedijatrije, koje predstavljaju relativno nove naučne discipline. Ona ističe da su zahvaljujućiangažovanju UNICEF-a, a u saradnji sa Ministarstvom zdravlja i Udruženjem pedijatara, stručnjaci koji se bave ranim razvojem - pedijatri, neonatolozi, neurolozi, fizijatri, defektolozi, patronažne sestre - imali mogućnost da prođu obuku za korišćenje nekih instrumenata za procenu razvoja deteta, kao i da je u planu i obuka za procenu ranog razvoja i predikcije daljeg razvoja procenom kvalitativnih šemaspontane motorike po Prehtlu.

I roditeljima je potrebna stručna pomoć

Nije lako saznati ili prihvatiti da sa "detetom nije sve kako treba", kako se to nazadno kod nas još govori. Svakako, kašnjenje u razvoju ili neki drugi problem predstavljaju stres po roditelje, i zato je važna saradnja sa obučenim stručnjacima.

"Saopštavanje roditeljima da njihovo dete ima neku smetnju zahteva veštinu i umeće stručnjaka", ističe psihološkinja Petković Milenković.

"Roditeljima nije lako da prihvate da im dete ima problem. Na početku, ili negiraju problem ili žele da on bude onakav kakvim ga oni vide. Obilaze različite institucije, upoređujući dobijena mišljenja, ne bi li dobili potvrdu svog stava ili postavili svoju 'dijagnozu'. Trajanje ove faze je različito, ponekad i predugo, gubi se dragoceno vreme koje bi bilo iskorišćeno za ranu intervenciju. Tek sa fazom prihvatanja, roditelji postaju pravi saradnici tima za pomoć svom detetu."

Foto:Shutterstock

Doktorka Vukićević ističe da se kod otkrivanja bilo kakvog odstupanja u razvoju deteta javljaju prvi problemi jer roditelji požrtvovano žele da dođu do najboljih lekara u najboljim institucijama, do najboljih terapeuta. Tada kreću u traženjeviše mišljenja različitih stručnjaka, pretražuju forume, razgovaraju između sebe i, kako naša sagovornica ističe, "saveta je mnogo, a preporuke zbunjuju". Istraživanje dr Snežane Ilić pokazalo je da je u 46 odsto slučajeva prvo posumnjao ili roditelj ili neki rođak da dete ima neku teškoću u razvoju ili ponašanju. U 35,8 odsto situacija to su primetili medicinski stručnjaci.

"Ovde dolazimo do prve dileme ko je taj koji treba da bude vođa tima i koordinira aktivnosti, koji porodicu sa detetom upućuje na odgovarajuće mesto i daje dalje preporuke. Logično bi bilo da to bude izabrani pedijatar u nadležnom domu zdravlja. Ali neretko on se zaobilazi kao značajna karika u lancu i roditelji idu od jedne do druge privatne ordinacije tražećiinformacije koje će ih zadovoljiti. Velika je odgovornost stručnjaka koji se bave ranim razvojem da zadobiju poverenje roditelja. Zbunjenost, bol, nerazumevanje, otpor, ljutnja, pomešani su u momentu kada roditelj treba da se suoči sa trenutnim stanjem i prognozom o daljem razvoju", kaže doktorka Vukićević.

"Kada se uradi dobra procena deteta i da mišljenje o dostignutom razvoju, slede preporuke na koji načinkroz igru i učešće u svakodnevnim aktivnostima koncipiratistimulaciju deteta. Dete najbolje uči kroz igru. Kretanje deteta u prostoru mora biti motivisano željom da dođe do neke igračke ili da se ispitivački kreće kroz prostor. Prema novim istraživanjima koja su, naravno, utemeljena na dokazima, motivacija i neprestano isprobavanje mogućnosti kretanja dovešće do biranja najbolje strategije."

Kako se uvek postavlja pitanje koja je optimalna mera za stimulaciju deteta, dr Danijela Vukićević ističe da su stručnjaciti koji procenjuju, daju savete šta raditi i na koji način osmisliti detetov dan. Što više tretmana od strane više stručnjakasvakoga dana u trajanju od nekoliko sati - nema uporište ni u nauci niti dete time dobija i napreduje brže. Tempo razvoja je individualan kao i brzina i način na koji dete uči. "Roditelji, pa i stručnjaci očekuju rezultate brzo i retko su zadovoljni malim pomacima koje dete ostvari pa nepromišljeno daju savete koji roditelje teraju na još žešći angažman kako nešto ne bi propustili. Neretko dete zbog toga plače i odbija saradnju."

Čak 54,7 odsto roditelja navodi da usluge u okviru rane intervencije traju do 30 minuta, kako je pokazalo istraživanjedr Snežane Ilić. Mnogi roditelji su naveli da plaćaju privatne usluge, a 22 odsto roditelja je navelo da njihovo dete prima privatne usluge više od dva puta nedeljno. Pokazalo se da, kada pedijatar iz doma zdravlja ili pomoćno zdravstveno osoblje ne uspeju da univerzalno primenjuju razvojni skrining, to će onda dovesti do 60% manje otkrivene dece sa razvojnim kašnjenjimai čak do 80% manje otkrivene dece sa emocionalnim problemima.

Borba sa strahovima

Najveći strah roditelja je da će kod deteta ostati trajne posledice, da neće uspeti da mu pomognu, što u celom procesu rada sa detetom predstavlja dodatnu prepreku.

"Neki roditelji obično budu nestrpljivi, pa svaki delić vremena provedenog s detetom koriste za primenu terapijskih tehnika. Dete u tom slučaju može razviti otpor, što dodatno komplikuje situaciju. Zato roditelje informišemo da je učenje deteta u ranom uzrastu uglavnom učenje kroz igru. Najbolje efekte imamo onda kada je to što se s detetom radi njemu zabavno. Psiholog je obučen da pomaže roditeljima u razrešavanjunjihovih strahova i, eventualnih, kasnijih posledica, koje se, ako je intervencija pravilno sprovedena, javljaju u zanemarljivom broju slučajeva", objašnjava Milena PetkovićMilenković.

Dr Danijela Vukićević ističe da kao pojedinci u društvu jošnismo dovoljno spremni na pomaganje osobama sa problemima. Ona ističe da često čuje rečenicu "Svaka vam častkako ovo radite, jadna deca", jer ljudi žele da vide samo lepe i lako rešive stvari. Ipak, kako ističe doktorka Vukićević, svako dete koje je išlo u vrtić ili školu gde su ti roditelji bili osnaženi, učinilo je boljim i drugare, i vaspitače, i nastavnike. Ona dodaje da je rad sa roditeljima nedovoljan kod nas, a ta uža porodica je najvažnija karika u dugom procesu rasta i razvoja deteta.

I ne samo to, ponekada sve padne na majku, pošto očevi rade po ceo dan da bi zadovoljili uvećane potrebe porodice sa detetom u odstupanju u razvoju, a događa se i da starije dete ili deca budu zapostavljeni zbog deteta koje po mišljenju roditelja zahteva više pažnje. Oni koji pomažu -- bake, deke, tetke, posle izvesnog vremena mogu da osećaju iscrpljenost, a krug nezadovoljstva se širi. Roditelji izgaraju da bi pružili detetu štoviše tretmana kako bi brže napredovalo, i tenzije mogu da rastu do razilaženja partnera i još teže situacije po dete i porodicu.

"Upravo zbog toga postoji apel za boljom organizacijom i saradnjom na svim nivoima i među različitim sektorima, za dobrim medijskim kampanjama koje govore o značaju rane detekcije i stimulacije razvoja, o osnaživanju porodice, kao i o prihvatanju i deljenju odgovornosti kroz igru i svakodnevne aktivnosti. Jedna od najvažnijih stavki je edukacija i konstantno usvajanje novih znanja, što uključuje promenu sistema školovanja, tj. uvođenje novih disciplina koje imaju prefiks 'razvojni' i apdejtovanje stručnjaka koji se bave ovom problematikom kroz licencirane seminare", ističe dr Danijela Vukićević.