Srpski pisci: Bez knjiga ne bi smela da bude nijedna kuća u kojoj rastu deca

“Knjiga je čudo! S njom drugujući, stigneš gde želiš, a sediš u kući. S knjigom u ruci, ako me pitaš, sav svet unakrst lako proskitaš. Al` treba jedno: treba da čitaš!” - poručuje pesnik Dragomir Đukić. Jesu li mu naša deca poverovala, da li su drugovala sa knjigom dovoljno da bi “stigla” i do ovih stihova, te da li su uopšte željna “skitanja” ove vrste - pitanja su na koja možemo čuti najrazličitije odgovore, od toga da smo “najnenačitaniji” narod makar na svom kontinentu, do toga da deca u Srbiji u stvari čitaju, samo ne “pravu” literaturu.

"Dete koje ne čita u ranom detinjstvu, u nižim razredima osnovne škole, neće imati bogat rečnik. Dete koje nema bogat rečnik, neće moći da obavlja mnoga zanimljiva i lepa zanimanja u životu", upozorava Petrović.

"Deca verovatno imaju otpor prema odraslima, ona starija deca, koju zovete omladinom", smatra Ršum. "Da smo najnepismenija nacija u Evropi, nažalost jesmo! Ali, to za naše vlasnike vlasti nije nikakva senzacija, to im pogoduje. Što nepismeniji narod, to nepismeni poslanici lakše opstaju u Skupštini i u medijima. Što nepismeniji narod, to mu je lakše uvaliti prostakluke, poput “farmi” i “rijaliti” programa. Nepismen narod ne čita, nego mora da pita, a kad pita onda mora da veruje u odgovore koje dobija od “odgovornih”."

Legendarni poeta, čiji su stihovi obogatili detinjstvo nebrojenih generacija, veruje da je čitanje “privatna stvar”, ali da deca u svet knjige stupaju upravo sa onim što im škola ili roditelji daju u ruke.

"Malo starija deca se snalaze sama, biraju po nekom svom, često pomodnom, afinitetu", kaže Ršumović. "Ali, bolje je i tako nego nikako. Vrlo je važno da roditelji imaju knjige u rukama i u kući, makar oni i ne čitali! Da deca rastu među knjigama."

Pored tih “knjiga u rukama i kući”, da li je moguće uraditi još nešto, i šta se radi sa ciljem popularizacije čitanja među decom i mladima - pitanje je na koje Ršum odgovara:

"Moguće je, ali potreban je novac. Međutim, taj novac ide na “podmazivanje” glasačke mašine, a ne na opismenjavanje naroda, koje počinje uvek od opismenjavanja dece. Pojedinci, u koje i sebe svrstavam, pokušavaju o svom trošku, ali čak i mali privatni trošak je mnogo teži od velikog državnog “troška” koji ide u privatne džepove. Čak sam i “Bukvar dečjih prava” štampao o svom trošku, mada je država bila obavezna, po članu 42 Konvencije UN o pravima deteta, da na taj način i decu upozna sa njihovim pravima."

Petrović naglašava da je sve što uradimo na polju širenja čitalačke kulture veoma dragoceno i isplativo, i navodi istražavanja koja govore da deca koja ne čitaju imaju čak za trećinu manja postignuća u školi i u životu. Problem dece koja ne čitaju je prepoznat kao ozbiljna pretnja u Evropi gde se dosta ulaže u promociju čitanja - rad sa najmlađima ozbiljne države smatraju prioritetom.

Osim uloge države, i Petrović naglašava značaj uticaja onih koji su pored deteta do desete, jedanaeste godine - roditelja, vaspitača i učitelja, a veruje da je problem i to što od te tri kategorije samo za roditelje ne postoji škola.

Tanja Lebović Zečević iz izdavačke kuće “Propolis buks”, koja se obraća deci svih uzrasta i svima onima koji sa decom rade, kaže da ključne uloge u približavanju pisane reči deci imaju svi: i porodica i škola i bibliotekari i mediji i izdavači, svi zajedno na istom zadatku.

"Mi iz “Propolisa” najprepoznatljiviji smo po projektu “čitalačkih radionica”", kaže Tanja. "Sa većom grupom školaraca čitamo određeno delo, usput malo glumimo, pravimo kvizove, igramo se pantomime, razgovaramo o pročitanom delu i piscu i osluškujemo reakcije dece. Insistiramo na njihovoj kreativnosti, mašti, razmišljanju i promišljanju, te radionice završavamo njihovim novim izmaštanim krajevima."

Deca čitaju samo ako im se knjiga predstavi na pravi način, uverena je ona. Voljna su da knjizi daju šansu, ali i olako odustaju ako su im očekivanja izneverena. To što se plaše obimnosti nije ništa novo.

"Svako čitanje je nova avantura, i kao što u životu imate ljude koji vole neizvesnost i one koji biraju poznatost i sigurnost, tako je i sa čitanjem: ponekad su nastojanja uzaludna, junak ne želi da pođe u avanturu, što ne znači da treba prestati sa pokušavanjem", objašnjava Lebović Zečević. "Kada imate naviku da odlazite u biblioteku, knjižaru, na sajam, da knjigu nosite uvek u torbi, vi u njoj imate i prijatelja i pribežište i utočište i sabesednika i utehu i potporu i zaštitu od neželjenih uzurpatora vašeg vremena."

Upitan da li veruje da je budućnost knjige neizvesna, i da li će ona morati da “sarađuje” sa drugim, novim medijima, Ršumović kaže:

"Ti novi mediji već sarađuju sa knjigama, kao krpelji hvataju se za teme i sve lepe mogućnosti koje knjige vekovima nude, pa se onda prikrpeljišu za dečju pažnju, i tako opstaju. Deca će i sama shvatiti da je ta agresija elektronike dosadna, i vratiće se knjizi. Shvatiće da moraju ljudi da gospodare svojim slobodnim vremenom, a ne elektronika. Kompjuteri, tableti, mobteli, biće sluge ljudima, dobre sluge dobrim gospodarima! Ne treba paničiti. Knjiga, kao fenomen i velika tajna, ipak, postoji dve i po hiljade godina!"