U medijima su se pojavili alarmantni podaci o bebi od šest meseci koja je zavisna od telefona. Zbog gledanja popularnog crtaća, jedno dete umesto prvih reči poput "mama" ili "tata" izgovorilo je - grok.
Dečja psihoterapeutkinja Snežana Anđelić je u emisiji "150 minuta" na TV Prva otkrila da li se zaista može govoriti o zavisnosti od telefona kod tako male dece, tj. beba od šest meseci.
"Znate, dete može da postane zavisno, ono je zavisno od stimulansa. Znači, vi u tim crtanim filmovima ili to što dajete detetu pa i bebi, njen mozak prima jedan ekstremno jak stimulans, znači boje, pokreti, muzika i dete navikne da funkcioniše uz taj stimulans i kad tog stimulansa nema, ono se buni. Isto tako kako je postalo zavisno, može i da se odvikne, ne govorimo o osobi od 45 godina koja sad je ne znam šta upražnjavala, dete će plakati, biće nezadovoljno, biće razdražljivo, ali će nakon par dana se primiriti i navići se na druge stimulanse. Količina stimulansa koju dajemo deci putem ekrana je uvek mnogo veća od one koje one mogu da dobiju putem igre u prirodi, napolju sa igračkama i to može da stvori jednu vrstu zavisnosti".
Psihoterapeutkinja je pojasnila i kako je moguće da dete prvo grokće, a da ne izgovori "mama" ili "tata".
"Dete je upravo radilo ono što se očekuje od njega, odnosno dete je imitiralo ono što je čulo i videlo iz okruženja, da je dete slušalo govor, da je slušalo i gledalo komunikaciju među odraslima, u ovom slučaju verovatno roditeljima, ono bi verovatno prvo počelo da govori, da izgovara reči. Tako da, u ovom slučaju, dete je radilo ono što se od njega razvilo i očekivalo. Ja bih sad iskoristila, ovo mi se čini kao odličan povod da kažemo u stvari zašto je taj rani uzrast od, recimo, rođenja do prve godine, odnosno do treće godine važan. Zašto stalno stručnjaci napominju da je upravo to period kada treba potpuno izbegavati ekrane, odnosno sve sadržaje koje ne želimo, koje mi procenjujemo da nisu, ono što bismo voleli sutra da naše dete eventualno ima neke, naravno, posledice od toga? Propustljivost mozga, odnosno mi to kažemo plastičnost mozga je u tom najranijem periodu najveća. Što to znači? Recimo, ja volim roditeljima onako malo slikovito da objasnim, pa kažem mozak je tada kao da zamislimo jednu mrežu koja ima velike otvore. I u tom nekom najranijem periodu ti otvori su veći. Što je dete starije, što se dete više, da kažem, razvija i raste, ti otvori se smanjuju", rekla je psihoterapeutkinja pa nastavila:
"Ti otvori su upravo ta propustljivost našeg mozga, odnosno dečijeg mozga za uticaj koji dolazi iz spoljne sredine. I mislim da je ovo sad važno da kažemo da u stvari roditelji nekako razumeju zašto mi toliko stalno i pominjemo i napominjemo, znači tog ranog uzrasta, odnosno do godinu, do tri godine. U ovom slučaju samo bih istakla jedan primer, to je ta imitacija. Znači, dete je imitiralo. Imitacija je upravo osnov mnogih veština koje se razvijaju kod dece. Ta imitacija počinje, ako znamo recimo da se ti neki neuroni zaduženi, mi to zovemo mirror neuroni, odnosno ogledalski neuroni, razvijaju već sa šest, sedam meseci i da su najaktivniji do recimo 21. ili 22. meseca, onda je ponovo jasno zašto je toliko važno to da dete u tom najranijem periodu ne bude izloženo u ovom slučaju kada govorimo o ekranima, odnosno tom sadržaju u stvari koji plasiramo na taj način detetu".
Roditelji danas, recimo, kada je majka sama kod kuće sa detetom ili sa više dece, ona im možda da telefon 10-15 minuta dok ona završi neku kućnu obavezu, a psihoterapeutkinja Anđelić je pojasnila i da li je takvo davanje ekrana na 10-15 minuta svaki ili svaki drugi dan dovoljno da se razvije zavisnost.
"Može da se stvori zavisnost. Znate, mi smo se odvikli od nečega šta smo radili pre nego što je bilo telefona. Mi smo decu vodili svuda sa sobom. Ja imam četvoro dece, kad su bili mali, to je jedno za ruku, drugo za ruku, na pijacu, u prodavnicu. Kuvaš u kuhinji, širiš veš i ono drži tamo neku krpu. Znači mi nismo imali, ne može neko stalno da vam zabavlja dete. A drugo, i ne treba neko stalno da ga zabavlja. Mi smo se pretvorili u ono što zovemo animatorsko društvo. Mi decu stalno animiramo. Njima stalno, što ja kažem, neka mečka mora da igra da bi oni nešto. Znači, mi nemamo to da su deca jednostavno suživot sa nama, da se igraju, da uzmu neku igračku, da rade to što mi radimo, da se muvaju tu uokolo, da idu sa nama i da žive zajedno sa nama. Mi ili smo fiksirani na to dete pa ga nešto animiramo, jer znate, onda je ono ja se odričem svog života, stalno moram da se bavim detetom, to detetu ne treba. Ili smo potpuno izmaknuti, pa to sve nešto radimo usput, ali kao da smo izgubili ono klasičan suživot sa decom. Roditelji i deca su živeli zajedno, radili stvari zajedno i to je nekako deci bilo prirodno stanje i niste morali, znate, nije bilo onoga meni je dosadno. Odgovor na 'meni je dosadno' je pogledaj oko sebe sa čim možeš da se igraš. Ja te neću non-stop animirati. Ja verujem da je roditeljima danas jako teško, zato što su oni ušli u tu neku čudnu ulogu da oni stalno moraju oko tog malog deteta da obigravaju, da ne znam šta rade, umesto da puste dete da se igra, da se zabavlja. Nekad vade šerpe, lonce iz kuhinje da kuvate. To je njima savršena igra. Vraćaju, ređaju kašike. Znači, ne trebaju njima neke specijalne animacije dok vi nešto radite. Mislim da je ta ideja da mi moramo da opslužujemo decu postala veliki problem i onda ako ne možemo mi da stignemo da ih sve opslužimo, ako imate više dece nećete stići, onda dajte i telefone i televiziju da svi opslužimo tu decu i da ih svi animiramo kako ne daj Bože bi njima bilo dosadno".
Uticaj na govor
Stručnjaci često ističu da je važno da dete bude izloženo živom govoru da bi progovorilo na vreme, a defektolog Jelena Dragović otkrila je koliko je teže da dete progovori ako to ne vidi oko sebe.
"Govor je jedna prirodna sposobnost i funkcija koja dolazi, koja se u stvari razvija od samog rođenja pa nadalje. Međutim, šta se tu dešava? Mi ometamo taj prirodni razvoj govora time što unosimo u detetov život nešto što nije prirodno. Nije prirodno da dete na najranijem uzrastu bude ispred ekrana i da sluša i gleda. Ja uvek kažem i gleda jer je govor i komunikacija. Prvo razvijate neverbalne veštine, pre nego što i progovori. Ali dete upravo kada je ispred ekrana, kada je izloženo tom sadržaju, ono razvija tu jednu jednosmernu komunikaciju. Dete samo sluša i gleda šta se dešava na ekranu. Nema potrebu da odgovori na pitanje, nema potrebu da izvrši neki nalog, da postavi pitanje i sve ono u stvari što kasnije i čini jednu komunikaciju adekvatnom. Međutim, pored toga, dete dok je na ekranu, ono u stvari propušta priliku da se prirodno razvija, propušta priliku da istražuje, da eksperimentiše sve to oko sebe, da se kreće, mislim, više puta je, govorimo o tome koliko je motorika i kretanje važno i da se u stvari celokupan razvoj, uključujući i mozak i govor i sve, oslanja i razvija u kretanju i u pokretu. Jer dete je statično, dete ne istražuje, ne ispituje".
Defektološkinja se osvrnula i na onaj najraniji razvoj, u uzrastu bebe.
"Vi imate bebu na najranijem uzrastu, već sa par meseci, koja počinje da se vrlo, vrlo intenzivno razvija. Pa kada se rodi, dete leži i ne može još uvek da okreće, ne prati, predmete koji se ispred njega pomeraju, kreću i tako dalje, ne hvata igračke. Ali već sa par meseci to počinje da radi. I sad, zamislite ako mi svaki taj mesec, odnosno svaku tu razvojnu fazu, ne dopustimo detetu da prođe i da razvije. Znači mi bukvalno na jedan, ja ću reći veštački način, naravno ako govorimo o deci tipičnog razvoja gde je razvoj uredan, gde su sve te veštine kao kod ovog deteta što je počelo da oponaša prase. To dete je u stvari samo nam je to pokazatelj da on, pretpostavljamo, pošto ne znamo dete, ali pretpostavljamo da je to dete jednog potpuno urednog razvoja jer ono zapravo imitira ono što mu je bilo ponuđeno, tako da što ste rekli, roditelji su u ovom slučaju, odnosno okruženje, bilo to koje je negde kreiralo to kako će dete da komunicira sa okruženjem".
BONUS VIDEO:
