Razvoj bebinog mozga: I glavi je potrebna hrana

Sistem preko koga primamo informacije iz spoljašnje sredine se naziva senzorni sistem. 

Opisno, ovaj složeni sistem može da se predstavi kao reka impulsa iz različitih delova tela koji se slivaju u mozak. Složenim procesima ove informacije se filtriraju, selektuju i obrađuju, da bi kao rezultat dale najadaptivniji odgovor. Kada toga ne bi bilo, sistem u mozgu bi izgledao kao zagušenje u saobraćaju, gde ne postoji saobraćajac da na najbolji način reguliše kretanje kolona automobila.

Upravo u tome i leži suština termina senzorne integracije: obrada svih informacija dobijenih preko čula i davanje smisla dobijenoj informaciji. Na primer, ako slušamo jednu osobu šta nam govori, naš fokus interesovanja će biti upravo ona, a nećemo obraćati pažnju na galamu u hodniku.

Kako dete razvija svoje veštine?

Igra je osnovni način za sticanje različitih veština. Ali, samo ono što je dete aktivno i samostalno iskusilo kroz veliki broj ponavljanja, ostavlja zapis u njegovom centralnom nervnom sistemu. U procesu sazrevanja, dete prolazi kroz više faza, koje se nadograđuju jedna na drugu. To možemo da zamislimo kao slaganje kockica - koje, u stvari, predstavljaju gradivne blokove u detetovom iskustvu. Zbog toga je važno napraviti dobru osnovu, kako bi konstrukcija koja će se oslanjati na nju bila takođe stabilna.

Sigurnost u odnosu na silu gravitacije i sticanje sve složenijih motornih obrazaca su veoma važni i za razvoj socijalnog, emocionalnog i akademskog iskustva. Tu opet dolazimo do činjenice koliko je važno delovati na sve sisteme i razvijati ih, onim redom kako to mogućnosti deteta dozvoljavaju. Jer, stabilnost i gruba motorika se ne razvijaju odvojeno od fine motorike, dobro usmerene pažnje, govora. Svi ovi sistemi su u tesnoj zavisnosti i na određen način stimulišu jedan drugog.

Šta roditelji mogu da urade sami?

Dete u razvoju nikada nije lenjo kada su u pitanju igra i istraživanje sopstvenih mogućnosti. Probajte da svoj sistem razmišljanja usmerite na ovaj način. Možda dete to ne radi zato što ne može, nego što mu je teško. Stoga mu treba pomoći, na način koji je adekvatan za njega. Dajte mu podršku i sigurnost, nagradite ga. Ne zahtevajte od njega previše, dozvolite mu i učestvujte u razvoju i stabilizaciji svih faza kroz koje prolazi. Kada dete stekne poverenje u vas i sopstvene mogućnosti, biće mnogo spremnije da se upusti u dalje izazove koji stoje ispred njega.

Potražite pomoć za probleme koje ne možete sami da rešite, i to od samog početka. Ne dozvolite da dete formira loše obrasce, jer na temelju koji nije stabilan - neće biti ni dalje gradnje. Svaki dan u životu deteta mora da bude ispunjen nečim novonaučenim. Tako stvarate emocionalno, socijalno i akademski kvalitetnu ličnost.

Dodir sa majkom

Odmah po rođenju, iskustvo dodira sa majkom ili osobom koja se o detetu stara, daju mu prvi osećaj fizičkog doživljaja sopstvenog tela. Sigurnost koju tada oseća, ima veliki značaj za njegov kasniji razvoj.

Foto:Shutterstock

Stabilnost tela

U prva dva meseca života, dobra povezanost između položaja tela i informacija iz unutrašnjih organa omogućava detetu stabilnost glave i trupa u određenim položajima, što daje bazu za fiksaciju i praćenje predmeta, uspostavljanje socijalnog kontakta.

Radovanje zbog kretanja

Dečji sistem za takozvanu propriocepciju (položaj delova tela u odnosu jedan na drugi i položaj tela  prostoru) i informacije iz unutrašnjih organa (visceralni sistem), kao i njihova dobra povezanost su jako važni i u daljem razvoju, kada dete počinje da menja položaje i održava ih nasuprot sili gravitacije. I sami znate koliko deca uživaju u ispitivanju svojih mogućnosti kretanja: od okretanja, bauljanja, puzanja... a kasnije hodanja, penjanja, provlačenja, trčanja. Radost i cika vas prate dok ih vrtite, ljuljate, kada se spuštaju niz tobogan ili skaču po trampolini...

Ne štitite sebe

U kliničkoj praksi često čujemo od roditelja da je dete lenjo, da može ali neće nešto da uradi. To je objašnjenje kojim, u stvari, roditelji štite sopstvenu nemoć da se upuste u bitku sa problemom.

Dr Danijela Vukićević, fizijatar