Veče, piće, super žurka, Džejmi i Kejt. Tako počinje priča o jednom bračnom paru koji sada broji troje mališana. Evo zašto je njihova priča posebna i zanimljiva.

Kako se veče bližilo kraju, Džejmi je zgrabio ključeve automobila i pripremio se da odveze svoju tadašnju devojku Kejt kući.

Imao je samo jedan problem, još uvek se dobro zabavljala i nije želela da ode.

"Super sam se zabavljala i nisam želela da odem. Džejmi je izgledao kao da želi da me kontroliše i odvede me kući, a ja sam se baš u tom trenutku najbolje provodila", rekla je Kejt.

Bili su neko vreme u vezi, a ona je od njega krila jednu tajnu.

"Odlučila sam da mu to veče kažem istinu, da imam ADHD poremećaj", nastavlja Kejt.

Kada mu je rekla da ima poremećaj, Džejmi nije reagovao burno, niti je pravio problem, ali Kejt je duboko u sebi osećala krivicu i mislila da će momak da raskine sa njom.

Objasnila mu je da nije bolesna, niti da boluje, već da njeno ponašanje može biti nepredvidivo i puno hiperaktivnosti.

"On je to prihvatio, bez reči", rekla je ponosno Kejt.

"Rekao je: 'Volim te onakvu kakva jesi. Bez obzira na tvoju dijagnozu, ona te čini onim što jesi. Da je nemaš, ne bih te ja ni voleo'", priseća se Kejt reakcije svog tadašnjeg momka.

Kejt je tada osetila veliku podršku i ljubav od strane svog partnera. Nakon toga je odlučila da ne uzima lekove, jer se od njih nije osećala baš najbolje, i da se bori dalje.

Plod njihove ljubavi su dečica: osmogodišnja Kaja, petogodišnja Adelin i desetomesečni dečak Ejšer. U više navrata je isticala da joj suprug Džejmi mnogo pomaže oko dece.

"Pomaže mi, vozi decu u školu, vodi računa o njima, a često mi pomaže i oko uspavljivanja", dodala je Kejt.

Često oseća krivicu jer nije u stanju da organizuje vreme i život porodice, ali i u tim stvarima joj pomaže suprug.

"U pojedinim situacijama osećam krivicu, jer ne mogu da se posvetim deci u potpunosti, da organizujem vreme i mnoge stvari."

Imala je monologe u svojoj glavi, koji su je veoma potresli i u kojima je izgubila volju da se bori.

"Monolog u mojoj glavi počeo je da govori stvari poput  'bezvredna si' ili 'ne vrediš svojoj deci ništa'."

"U mojoj glavi to bi značilo da deca ne bi morala da imaju majku poput mene i konačno bi mogla da imaju uzor u nekome drugom. Nekada osećam veliku krivicu što sam im majka baš ja", govori Kejt i dodaje: "Znala sam da moje razmišljanje nije normalno, ali takođe sam znala da sam potrebna svojoj deci."

"Potražila sam stručnu pomoć, gde sam videla da nisam jedina majka koja živi sa ADHD-om".

Kejt se trudila da njeno stanje bude potpuno spontano i zabavno, a u tome je podržala porodica.

"Ne treba da budem odbijena samo zato što sam drugačija - mogu da budem jednako uspešna i posebna kao i druge majke", rekla je.

"Sve je u redu ako i vi prolazite kroz ovo - niste sami", uputila je poruku svim ženama i majkama koje imaju sličan problem.

"Želim da ljudi znaju da mame širom sveta prolaze kroz ovo. Nisam jedina i neću bitini poslednja mama sa ADHD poremećajem", dodala je.

"Možda sam haotična, ali maksimalno se trudim da moja deca imaju miran život. Želim da ljudi znaju da se zaista trudim i borim za svoju decu", iskreno kaže mama Kejt.

Pročitajte i:

Zapratite nas i na Instagramu!

Pogledajte ovu objavu na Instagramu.

Objavu dijeli Uživajte u roditeljstvu! (@yumama.rs)