Najbolnija priča majke o gubitku dve bebe: 'Ženica ispred mene nosi svoje dve devojčice, bliznakinje. A ja, ja ništa nemam'

Prvu bebu smo izgubili, imala je problem tokom razvoja, doktor nije video. Bila sam u bolnici 22 dana, zatim su me porodili carskim rezom. Beba je živela 5 dana i nažalost umrla.

- " Pa je l' radio UZ? "

Ja kažem da jeste, ali nije rekao ništa sem da je beba okrenuta glavicom na dole. Kaže doktorka: "Nema veze, otiđi do 16. jula i odradi UZ, kao i sve nalaze."

Meni opet nešto nije dalo mira, pitam je mogu li da nazovem i da odem sada da odradim taj UZ, ona kaže da može. Odlazim ja do mog doktora, to je pet minuta od bolnice, suprug ostao u autu, ulazim ja u ordinaciju, legnem na sto, maže on meni stomak, pričamo, stavlja ono od UZ na stomak i tajac. Ćuti. Gleda. Prebledeo. Kaže mi samo: "Okreni se na desnu stranu." Ja se okrenem i već me hvata panika, vidim da nešto nije okej. On i dalje gleda, ćuti... Čujem samo kako tiho izgovara moje ime i kaže: "Žao mi je, srce tvoje bebe je stalo. " Ja sam od muke krenula tu da se derem, ne mogu da verujem da opet prolazimo kroz to, kažem mu da je to greška i da sam pre 15 minuta radila CTG. On me ponovo šalje u bolnicu.

Dolazim tamo, jaučem, verujte jaučem na glas, stavljaju me na CTG dok im objašnjavam šta se dešava, nema tonova, samo se u dubini čuje nešto nalik otkucajima srca. Odjednom se stvorilo mnogo doktora, svi galame, pričaju nešto, zovu nekoga telefonom, ja u šoku, tresem se, vidim supruga koji ukočen stoji u hodniku... Nikad mi teže nije bilo. Čujem doktorku koja kaže :"Ajmo hitan carski rez ", uvode me u salu, ja gledam svog supruga, i dalje stoji u mestu, sam, gleda za mnom. Odrade mi i u sali još jedan CTG, isto sve. Čuje se nešto, ali nisu tonovi. Pitaju me svašta, ja ne znam gde sam, jaučem, molim Boga da spasi moju bebu, jednu smo izgubili pa zar i drugu. Odrađuju klistir, kateter mi stavljaju, ležim na stolu vezanih ruku, infuzija teče, mažu mi stomak i čujem kako mi govore da moraju da požure i samo čekaju da zaspim. Ubrzo sam zaspala.

Budim se posle nekog vremena, svi ćute, guraju me na odeljenje ginekologije, kao i prvi put. Šta ću ja, majka bez svog dara, bez svoje bebe, sa ženama koje doje svoju decu? Niko ništa mi ne priča, guraju me u sobu, vidim supruga, njegove roditelje, niko ništa ne govori. Pitam je l' živ, ćute. Pitam ponovo, kažu nije.

Nikad veći bol nisam osetila, dolazi doktorka i objašnjava da je beba imala pravi čvor pupčanika i da se najverovatnije ugušila zbog tog čvora. Donose mi ga zavijenog u zelenu tkaninu, otkrivam ga, a on pile moje malo, kao da je zaspao, mazila sam ga i tepala mu, suza suzu stiže, kosica crna, nosić moj, rupica na bradi, velike trepavice na tatu... Nose ga od mene, daju mi da potpišem da se uradi obdukcija. Ne mogu da vam opišem koja je to tuga i bol. Nisam mogla da izdržim tu, drugi dan sam izašla napolje na sopstvenu odgovornost. Izlazim iz porodilišta, a nemam ništa, plačem kao kiša. Ženica ispred mene nosi svoje dve devojčice, bliznakinje. A ja, ja ništa nemam...

Želim da pružim podršku svim ženama koje su prošle kroz ovo, niste same, imamo nekoga ko nas voli, ali nije sa nama. I da kažem ženama koje su trudne da se ne plaše, da prate bebu da li udara u stomaku, jer majka i beba su povezane mnogo! Ja sam osetila da nešto nije dobro, zato sam i otišla odmah da uradim UZ, verujte ništa nije slučajno. 

Pročitajte i...

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.