Mama Marija bez dlake na jeziku: 'Front, juli 2019.'

Iskustva. Individualna. Jaka. Slatka. Gorka ili kao od pakla. Izgleda da sam pod uticajem odojčeta počela da rimujem. 

Okica blistavica! Vredelo sve! Sto puta! Hiljadu puta. Za Ti. 

Jedna biohemijska i hiljadu povlačenja krvi. Svakih 48 sati. Famozna beta. Uvek u isto vreme. Vene popucale. Vanmaterična? Ne duplira se savršeno pravilno. Bol u stomaku. Osećaj kao da ću se očistiti svakog trenutka. Onaj test na kome sam samo ja videla drugu crtu. Slikala sam, menjala kontrast. Da bila je tu. Sutradan je iz sve snage bila tu. Rezultat krvi probio plafon. Viče. Možda. Možda budeš. 

34 godine, drugi brak. Prvi sam napustila. Ostavila sve i samo otišla. Nisam se borila za gajbu, za kola. Samo dete. Poneti dete, jako poneti dete. Biti staratelj. A ćale mu super lik. Offtopikujem. Ali i to je deo svega. Prvo u 36. nedelji. Malo, 2200. Desetka. Vrisak. Brz porođaj. Nema vremena ni da se misli jel prevremeno, je li rano? Sumnjali su na Daunov sindrom ili cističnu. Taj se porođaj završio tek kad se Mili iskakio. Sutradan. Imam sina. Kaka je otpisala CF. Pogubljeni bivši muž, sušenje pidžama u Frontu na radijatorima, rane krvare, laktacija na suvo, Mili u inkubatoru. Sve mu super, samo ga goje. Idemo uskoro kući. Druženje sa inkubatorima i svim onim jakim, čvrstim ljudima koji su stajali uz svoje male vanzemaljce probudilo je živ strah u drugoj trudnoći. Da se ne desi. Da bude dobro. Da ona bude dobro.

I ostane. Mučnine, užas stalnog mokrenja. Šijem prosek od sedam pišanja dok krećemo iz kuće. Mili čeka. Muž čeka. Sve čeka, čekam ja, biće bolje kažu, biće u sredini trudnoće bolje. 

Vreme prolazi. Sve je teže. Miki je nisko i sve tegobe ostaju. Počinju kontrakcije. Stalne. Prepisan lek ne pijem. Brisevi sterilni, stalne kontrole. Merenje svakog grama.

I žena koja mi je spasila mozak i dušu. I jedino pravo ime u ovom buljuku od teksta. Naravno da se deca ne zovu Mili i Miki. Profesor doktor Amira Hajrić Egić. Ona koja pogleda svakog pacijenta u oči. Ona koja je tamo na onom najužasnijem odeljenju onih najužasnijih priča - patologija, Front, drži odgovornost za sve, ali sve te duše. Sve najužasnije što možete da zamislite Ona je videla. Odeljenje na kom se niko ne smeje. Ne radi privatno. Ne očekuje. Ne naplaćuje. Ne postoji tarifa za njenu pažnju. Savesno. Odgovorno. Iskreno. Uvek tu. I vikendom. I kad je kasno da odgovori na poruku. Da pomogne mozgu da se staloži. Dok stomak steže sve vreme. Dok bolovi ne prestaju. Ležanje. Prevrtanje ko kit na suvom i tako sve vreme. Nesanice. Ne može ni do prodavnice. Ne može stajanje. Ne može sedenje. Prolazi vreme. Počinje kraj. 

Povremeno se pojavljuje nalaz visoke amnionske tečnosti. Meni sve teže. Kako je povremeno, tako se ne uzima za zlo, što je i prirodno. Šećer je dobar i miruje. Nema mesta panici. Nema a meni sve gore. Nama sve gore. Miki gura jako. Isteže se. Agresivno. Mogu da hvatam ruke i noge. Osećam koliko nije dobro. Osećam da će vrag uskoro odneti šalu u zaborav a niko mi ne veruje. Trudnica zaboga! "Vas je, gospođo, smorilo da budete trudni!", reči dežurne doktorke Tamare jedne noći u 35. nedelji, kada su kontrakcije bile jake pa smo otišli na hitan prijem da se proverimo. Ta ista Tamara me je kasnije polivala vodom kad sam dobila mastitis i izvukla na rukama da me umije. Ostala pored mene. Lagano sa osudama. Treba vremena. Saznajemo da je Front zatvoren, moja Profesorka na kongresu, ne želim da je zamaram. Neću da je zovem, istrpeću.

Dakle, u situaciji da možda ranije dolazi beba, porodilište zatvoreno, muž zabrinut, tražimo rešenje. 

Nema prijema osim po odobrenju direktora klinike. Nema anesteziologa. Vraćaju se žene koje krvare po hodniku. Idite negde drugo, tako kažu. Gde da idem? Pa ja u stvari nisam došla da vi mene porodite. Rano je. Stigla sam da zaustavite ovo. Ne, ne mogu u drugu bolnicu. Tamo nije MOJ lekar kome sam poverila život svoje bebe i koji mi vodi evo drugu trudnoću i koji zna sve o meni i koji mi drži glavu i razum i palčeve i snagu i mir. Gde bre da idem? Ne mogu da idem nigde drugo. Prolazi vreme, dok me zamenski lekari paniče, moja Profesorka drži Silu. Nije strašno, nije za paniku, idemo, biće dobro. Mogu ja ovo. Koliko su česte kontrakcije? Stalno. Koliko ih ima? Bezbroj. Pa dobro, ne otvaraju. Još. Bogu na Dobro! Idemo dalje, možemo sve.

Ustajem ja u onaj utorak. 37. nedelja. Kontrola. Rekla je. Ctg, sve po redu. Opet u četvrtak. Pregled. Napet vodenjak, imate li stvari? Imam sve imam, može, daj. Daj jer znam da je odzvonilo. Bukvalno znam.

Četvrtak, ima dva prsta. Da, imamo sve stvari. Bolnica i prijem. Zatvorena bolnica. Sama nosim ogromnu torbetinu kroz celu bolnicu. Od krvi do šaltera jednog, drugog. Trudna, 38. nedelja. 

Muž je mogao samo da me poljubi. Plan je porođaj ujutro, na Vidovdan. Cele noći ne spavam, krevet je toliko užasan da ne mogu da se popnem na njega, padam jeb... sa istog. Trema, tuširanje u dva ujutro, perem se cela, perem stomak, brijanje pod najsumanutijim uglovima, pa bolje ja nego ujutro oni. Nisam ni videla koliko sam se iskasapila. Ujutro beskonačno čekanja. Amira pregled. Amira opet UZ, Amira opet konsultacija. Moramo biti sigurne. Molim Vas, ja znam. Danas. Molim Vas danas. Ne, dok nije sigurna, ne pušta, ne želi da bebi oduzme ni jedan jedini trenutak. Ne van dok nismo obe spremne za sve što dolazi. Za, uostalom, ovaj svet.

Četiri prsta. Otvorena. Razvedite u porodilište i porodite. 

Razvod odmah. Sestra se smeje, nosi mi stvari. Zovem muža i želim da zovem oca. Oca ne zovem. Zovem muža. Nisam zaboravila da mi nije čuo glas. A imao je prava. Mužu planiram da ostavim, ocu sam dete i možda ga ostavljam. Da, toliko sam bila loše. Cela noć bez sna. Mesecima u bolovima. Progesteron depo. Meseci injekcija. Jedina terapija koju sam prihvatila da uzmem. Sve drugo sam klimala glavom i gurala bez. Izigravanje supermena. Nema spavanja i neću nikad bensedin, jeb... se. Da mi ga slučajno niste u nešto stavljali. Sve moje meni, sve sve da upamtim. 

Klistiranje, trpljenje, spalite me ako ste vi normalni, 3 wc-a i dva tuširanja. Niko ne dolazi a bolovi su toliko jaki da osećam njenu glavu, jako gura. Užas boli. Nemam gde da sednem jer je klistirana žena iza mene, sve je u izmetu. Sedam na stepenik kupaonice i zaustavljam ljude koji prolaze. Neko! Neeeeko! Izvinite! Porađam se! U porodilištu sam! Neko treba, neko od vas da dođe i povede me.

Mama Marija bez dlake na jeziku Foto: Shutterstock

Stavite kesu uložaka na natkasnu. Sve vaše stvari u natkasnu. Hladno, bez da me pogledala. Lezite. Otvaranje venskog puta za indukciju. Sto puta bodu, ne uspeva im. Ruka vrišti. Ja trpim. Da ne bude da sam cupi. Ajde, ajde, tek smo počeli. Montiraju njih tri tu indukciju. Najzad. Kreće. Epidural nije odradio ni prošli put. Rezistentna na konpomentu anestezije, al ajde, probamo ponovo, možda sad radi. 

Da li biste vi voleli da vam ovo mastilo neko unese u spinalni prostor? Vređanje anesteziologa zbog celih istetoviranih leđa, dok mi treći put traži mesto i treći put bode. Da ga ne imenujemo. Gospodin načelnik anestezije i ljubazna, ali neuka studentkinja. Jaka udaranja, ubadanja u bok, u cilju utvrđivanja, verujem mojih refleksa? Ne znam. Montiraše ga.

E da! "Da prokinemo vodenjak" Boli! U krv boli! Sunce ti tvoje! Gde je Amira? Pritrčava neuka studentkinja, pojačava epidural, ja ćutim, kidam jezik, šta ću. Prokinuše ga. Vičem da ima još vode. Još puno vode. Odmahivanje rukom sve dok voda, dakle plodova voda, nije počela da curi sa stola u valovima. Po podu. Zovu lekara.

Evo je Profesorka. Pune se oči suzama. Znam da ima puno posla. Dežurna je. Nosi celu bolnicu na leđima. Svi su danas njeni.

Epidural plasiran, jel ste dobro, da dobro sam (nema kukanja, pominjem vodu i da je bila bistra) nema kukanja, nisi pi... (oprost za rečnik), kunem muža iz sve snage. Sve ti jeb...! I drugi brak i drugo dete, sve ti j... u krv i devet kolena i sve tvoje, sunce ti žarko, pa zar sam samo ja ovde, a gde si ti, kakvo je pivo? Sunce ti smrklo, pa znaš li šta meni ovde rade? Živote jedini, pa sto puta u sto lepih materina da te gromovi peku, al volim te, šta ću.

Kad krenem da osećam pritisak, da počnem da ga pojačavam. Obilazi puno pacijenata. Ženi za koju kasnije kapiram da je babica, a ne znam da je babica, niti šta ona radi ovde, prijavljujem pritisak, nakon što je studentkinja sipala sve od onog epidurala u mene dok sam joj ja lepo govorila da isprati na ctg-u kada su kontrakcije jer svaku ponaosob u punom kapacitetu osećam. Ta žena, za koju i dalje ne znam ko je, govori da guram i ja guram. Ajde gurajte, nemojte da ja moram da vučem. Guram jeb...! Iz sve snage. Hoću da Miki nigde ne pati! Nema toga! Guram bre! Brišem ruke jer klizaju sa hvatača sve vreme dok guram po uputstvu.

Dotrčava druga žena za koju isto ne znam ko je, i viče na prvu koja ležerno namotava zavoj nad glavom mog još nerođenog deteta - jaaaao pa to je Profesorkina pacijentkinja! Daj da je pozovemooo! Moja reakcija - ma ne se..., zvaćete je, stvarno? Što? Da legne na sto da se porodi umesto mene? To je stvarno pitanje babicama. Glasno izgovoreno. Ajde da me porodimo ako može. Babica shvata da ima posla sa ozbiljnom budalom. Osmeh od uveta do uveta. Uvređena, ali u isto vreme nekako ponosna i prestravljena što je naletela baš na mene. Samo i dalje usrana od straha za svoj posao. Zna da mi nije pogledala nijednom u glavu bebe i da je oprala sve bolničke tračeve nad nečim što treba da jednom opet bude moja vagina. Zna da mene nijednom nije pogledala u oči. Kaze bedno - eto vama je Profesorka vodila trudnoću, a porađa Vas babica... Spušta glavu, ponovo, ja moram da se porodim, ne Profesorka, ajde samo malo podrške, sve okej, neću te tužiti tati. Guram jeb...! Sva snaga, sve što imam, sve koske, biće kostiju, svi se u krvi rađamo, guram. Stiže i Amira. Miki vrišti! Jako vrišti. Stavljaju je na mene.

Mama Marija bez dlake na jeziku Foto: Shutterstock

Amira briše znoj sa šiški, kaže mi da je ponosna kako sam prošla kroz ovo. I ja sam ponosna. Momenat koji nikada neću zaboraviti. Odlazi sa bebom na merenje, ponavlja osoblju da mi dete odmah vrate jer ne želi da joj se ništa uskraćuje. Tražim mobilni - evo odmah, odmah, ona babica leti da ga iskopa, šaljem sliku mužu. I zima, užasna zima, pokrivanje ćebetom, ja umirem od hladnoće. Miki odlazi na obradu, a ja posle tri sata bleje i smrzavanja katetera, šivenja, cele posteljice na odeljenje, ne nemam apartman šta će mi, bile smo same u sobi izgrmelo je, beba je najlepša, mada, istini za volju, bilo nas je jedva deset porodilja u zatvorenoj bolnici za prijem, i sad se čuvamo zauvek. Kako sam stigla do sobe, došla je neka klinka sa mojom golom bebom da mi je "pokaže" i sjurila je dete ma mene i nije više nikada došla. Nisam mogla da pijem vode. Da odem do toaleta. Ne znam koliko sam šivena, da li smem da ustanem, ne vidim dobro bebu na grudima, ne znam, ali znam da moram da se podignem. Znam da mog lekara više nema na smeni i da sam sada samo ja. I da se sad čuvamo nas dve i tako ponovo, zauvek. 

Niko nije došao, podigla sam se bez plazme, bez vode, posle cele noći nespavanja i porođaja u punom gasu, bez olakšanja i spustila bebu lagano u kolevkicu. Iskopala sam jedan pampers, savila se za toliko i uzela iz ceger torbe čiste tetre i umotala je i pokrila. Lagano do onih sestara. Jesam, ustala sam. Ne viči. Nije te bilo tri sata. Moram u toalet. Da, hvala sve je super.

Niko nije došao ni tokom vikenda u vizitu. Da mi kaže jesam li ušivena i kako da održavam ranu. Treba li neki lek da uzimam, mogu li svoj za bolove. Kad sam užickala sve informacije o sebi i svom zdravstvenom stanju i o svojoj bebi, jer pedijatar nije znao ništa o višku plodove vode pa smo morali ponovo da vadimo bebi krv iz pete, dok sam vijala onu sestru za dohranu jer je Miki gladan a ja klot mleka, odahnula sam.

Spavale. Spavale malo.

U sred noći budi me bol u dojkama. Svemirski bol. Miki izdobijan dohranom ne da neće da sisa, nego nije joj jasno zašto bih je kog đavola ikada budila.

Tako prolazi subota. Rasturam mrežasti uložak, slažem ga okvašen hladnom vodom na dojke, ne mogu da podignem ruku i držim bebu. Nikog nema. Kako bebe mamama plaču, meni dojke zatežu sve više. Užas.

Sutra. Nedelja. Kontrolni pregled. Moja Profesorka ne radi, vikend je.

Čovek konstatuje da je došlo do zastoja krvarenja i kreće da čupa meso iz mene. Na živo. Čupa. Ćutim i dišem najbolje, najdublje. U momentu mrak da ne vidim na oči i molim samo za sekund pauze da uzmem vazduh, kaže ne može, skoro je gotov, evo završava. Prepisuje injekcije za izazivanje krvarenja koje naravno forsiraju laktaciju, telo na izdisaju, izvodi me setra u hodnik i grli me - kako ti trpiš bol! Bravo mama! Počinjem da plačem. Na sred hodnika. Ne jer je bol, ne jer je teško, već jer ne mogu da verujem šta su mi svi ovi ljudi uradili u 24 sata. Čupali, klistirali, sekli, ušivali, stiskali grudi, vukli, boli... samo sam se slomila...

Sutra ih jurim za injekciju. Miki je išao na fototerapije, progonila sam pedijatre da dobijem sad te informacije, i dalje se nikada nije pojavio, niko da mi kaže bilo šta o rani i porođaju i trebam li nešto da radim i hoću kući.

Zadnjeg dana sam bukvalno htela da pobegnem. Da uzmem bebu i da siđem niz stepenice i prosto odem. Moje telo i moje dete. Plus nije pomoglo uvaljivanje cimerke koje me je pitala da je nahranim jer je umorna i da li da presvuče bebu koja se ukakila a to joj je bilo treće po redu dete.

Zadnjeg dana vratili su Mikija koji je dolazio na podoje. Jeo. Jedan dan ništa, ali već sledeći baš sve.

Pamtiću zauvek. Lice muža na ulaznim vratima Fronta i koliko su mu se znojile ruke kad je trebao da upozna kćerku. Osmeh žene koja me je na svaki način zaštitila da me bukvalno ne pojedu. Jedinog lekara u svakom smislu te reči i dostojnog položene zakletve kog sam upoznala u svom životu dugome, evo 35-ta godina. Prvi refleksni osmeh novog deteta. Buket balona koji je stigao u zatvorenu bolnicu koji je muž ispregovarao.

Glas majke koja me je stvarno razumela.

Miris sina kog sam prvi put posle devet meseci mogla da pojurim u dvorištu i podignem visoko.

Ljubavi, sve, sve bih još hiljadu, još sto, još milion puta.

Jer imam za koga. Za moje sve Vas.

Marija

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.