Faza „neću“ se najčešće javlja oko detetove druge godine, nekad i ranije, i ume da potraje do detetove četvrte godine. Ponašanja koja se javljaju tokom ove faze mogu da izlude roditelje, a postoji rizik da i sam odnos između roditelja i deteta bude ugrožen ukoliko se roditelji ne postave pravilno.
Tomislav Kuljiš, osnivač Centra Prirodno roditeljstvo, terapeut i autor video programa Roditeljstvo i rani razvoj ističe da ova faza nije teška samo roditeljima, već da je znatno teža mališanima koji kroz nju prolaze, emotivno nespremni za poplavu osećaja koja se tada javljaju. Međutim, ako roditelji znaju šta da čine u situacijama kada dete uđe u kontriranje i ako se postave prema njemu tako da podrže njegovo emotivno sazrevanje, onda ne samo da na optimalan način rešavaju trenutnu kriznu situaciju, već stvaraju priliku da sa detetom ostvare još dublji odnos i ojačjaju povezanost, koja je preduslov psihičkog razvoja dece.
"Ponašanja koja se normalno i prirodno javljaju u fazi koju zovemo „terrible two“ ne treba korigovati kažnjavanjem i kritikovanjem. Trebalo bi razumeti da dete u toj fazi još uvek nema kapacitet za zrelije ponašanje, i da će to vremenom doći. Ako razumemo šta se u detetu dešava tokom svake pojedinačne razvojne faze, naučićemo i da prepoznamo prirodna zahtevna ponašanja dece koja su posledica njihove legitimne nezrelosti", objašnjava Tomislav Kuljiš.
Kroz ciklus video predavanja Roditeljstvo i rani razvoj roditelji mogu da steknu veće razumevanje o razvojnim fazama deteta, kao i da saznaju kako se poneti u situacijama kada je dete „nemoguće“. Kao najneprihvatljivija ponašanja roditelji pominju prkošenje i kontriranje, kao i sebičnost. Tomislav Kuljiš tvrdi da je ovde reč o ponašanjima koja su ne samo legitimna, već i poželjna, jer kroz njih dete stiče osećaj sebe.
Prkošenje i kontriranje su dragocene pojave kroz koje se formiraju sposobnost za zauzimanje sopstvenog stava, sposobnost za postavljanje granica drugima, kao i osećaj sebe. Dok svetu govori NE, dete zapravo govori DA onom delu sebe koji upravo izranja i predstavlja novi osećaj i novi deo ličnosti. Ukoliko roditelj uspeva u tome da svaki put slomi detetovu volju, dešava se da ta slomljenost ostaje kao mehanizam funkcionisanja kasnije u životu. Kada odraste to dete će dozvoljavati da ga drugi maltetiraju i često će trpeti nekvalitetne odnose.
Roditelji (srećom) ne uspevaju uvek da nateraju dete da ih sluša. Naročito će se buniti temperamentna deca, koja neretko u svom inaćenju idu do kraja, makar po cenu da se odnos sa roditeljem pokvari. Kvalitetna povezanost se tada gubi, a roditelj nadalje detetovo ponašanje može da koriguje jedino uslovljavanjem (nagradama, kaznama, pohvalama i kritikama). Na roditeljima je dakle da detetu postave zdrave granice, i da ne shvataju lično to što dete želi da ih prevaziđe. Ono to ne radi zato što je nevaljalo i bezobrazno, već zato što prolazi kroz jednu izuzetno važnu fazu sazrevanja. Pregovaranje, odnosno dozvoljavanje detetu da zauzme svoj stav, dok je istovremeno svesno da je roditeljski stav drugačiji i omogućavanje detetu da odabere međuvarijantu, je jedan od razvojno najpodsticajnijih načina da se nosimo sa kontriranjem. Kroz pregovaranje se ujedno razvija međusobno uvažavanje.
Još jedna osobina koja se pre ili kasnije javlja kod svakog deteta se često tumači kao loša. U pitanju je asertivnost koju najčešće pogrešno nazivamo sebičnost. Osećaj da mu nešto pripada, da je njegovo, je zapravo vrlo zdrav za dete, i u prvih godinu dve dete svoje igračke doživljava kao deo sebe. Kod deteta se podiže snažan osećaj „moje“, i to predstavlja prirodnu fazu kroz koju dete uči da se izbori za sebe i za svoje želje i potrebe. Ono što pak roditelji često rade je da kažnjavaju dete u situacijama kada ne želi da deli svoje stvari.
Ukoliko kažnjavamo dete zato što je sebično, ono će verovatno vremenom naučiti da deli, ali ne zato što mu je to prirodno, već zato što ima strah od roditeljske kazne. Iako smo tako „naučili“ dete kako da se ponaša, ujedno smo potkopali poverenje koje dete ima u nas kao roditelja. Dete ne treba kažnjavati zato što je „sebično”, već u njegov um treba polako „sejati“ emociju saosećanja za drugo dete koja će se vremenom razvijati i spontano dovesti do željenog ponašanja.
Za roditelje je važno da razumeju da je potpuno očekivano da dete ispoljava svoju volju i da se bori za sebe. Ono što roditelji mogu da urade je da povećaju svoju toleranciju na takvo prirodom vođeno ponašanje i da ne dozvole da njihove reakcije utiču na povezanost koju su već ostvarili sa detetom. U svakoj fazi odrastanja detetu moramo da pružimo osećaj da ni jedno njegovo ponašanje neće razorno uticati na odnos koji ima sa roditeljem, i da je ta povezanost bezuslovna. Na kraju krajeva, najvažnije je očuvati bliskost i poverenje, a samo ponašanje je kroz sazrevanje promenjljivo i prolazno.
Tekst: Manja Perić Mitić
DOKTOR JE BEZ BLAMA TRAŽIO 900 €: Iskustvo mame Danijele iz Novog Sada kojoj je beba jedva preživela jer nije imala pare
SAMO JEDNA DEVOJČICA U SRBIJI SE OVAKO ZOVE: Svaki dan ga čujete, a ne bi vam palo na pamet da je žensko ime
MAME U SRBIJI ODABRALE: Ovo je lista od 10 najlepših imena za dečake, a ne zna se koje ima moćnije značenje
TRI RUSKA MUŠKA IMENA KOJA SRBI OBOŽAVAJU: Vrlo su popularna među mladim roditeljima, zvučna su i imaju moćna značenja
TRI ŽENSKA RUSKA IMENA KOJA SRBI OBOŽAVAJU: Nose ih brojne generacije, ali poslednje 3 godine su mega popularna