Priča naše (Yu)mame: Kako se moj prevremeno rođen sin izborio za život

Moj nemirko, kako sam ga zvala, šutirao se bez prestanka. Moj veseljko!

Planirala sam prirodan porođaj. Samo ja u bazenčiću, u toploj sobi, mirno, s ljubavlju. Planirala sam da uzmem svoje dete u naručje čim se rodi. Ko bi rekao da ću morati da čekam mesec dana da ga zagrlim. Moj mali beban je odlučio da je vreme da izađe. Da je znao šta ga čeka, tako malog od 1,6 kg, verovatno bi sačekao.

Kada sam sutradan otišla u posetu, kao i svakog prethodnog puta, navukla sam mantil i kaljače, oprala ruke, stavila masku i ušla u njegovu sobicu. Pogledala sam u inkubatore i okrenula se nekoliko puta. Nije bio tu. Blago uspaničena potražila sam sestru. "Vase dete je sinoć prestalo da diše, poslali smo ga na drugi sprat, na intenzivnu negu" Skinula sam mantil i otrčala gore. Rekla sam sestri da želim da vidim svoju bebu, a u njenim očima, dok mi je govorila da moram da sačekam doktorku, videla sam sažaljenje. Suze su mi krenule: da li je moje dete živo?

Posle cele večnosti (ili mi je to samo tako izgledalo) došla je nepoznata doktorka i saopštila mi da je  Ogi vraćen na Intitut za majku i dete i da će mu verovatno trebati još jedna operacija. Dok sam izlazila sa Instituta, borila sam se za vazduh. Kroz glavu su mi prolazile razne mili: kako njegovom tati da kažem da izađe s posla i dođe po mene, kako da mu kažem da ne znam da li nam je dete živo, kad jedva stojim? Nekako sam ga pozvala i zajedno smo otišli do Instituta.

Oleg je bio na operacionom stolu. Čekali smo. Čekali smo. Čekali smo. Posle par sati pustili su nas da ga vidimo. Ono što smo videli nije bila naša beba. To nije bio naš mali smotuljak sreće. Bio je četiri puta veći, mašina je disala umesto njega, na sebi je imao nekoliko braunila. Po njemu su bili zalepljeni merači pritiska, otkucaja srca, saturacije.  A na stomaku zavoji. Nismo izdržali duže od par minuta s njim, nismo mogli da ga gledamo takvog. Izašli smo da sačekamo doktora, da čujemo šta se desilo.PageBreak

"Puklo mu je tanko crevo i upao je u tešku sepsu. Morali smo da ga reanimiramo. Odsekli smo mu oko 25cm creva i kraj tankog creva smo zašili za stomačić. Nosiće kesicu na stomaku u koju će da kaki."

Dok sam slušala ove reči osećala sam se kao da nisam tu. Noge su me jedva držale. A onda je lekar izgovorio nešto što nijedan roditelj ne bi trebalo nikada da čuje: "On je premali da bi podneo ovako nešto. Davaćemo mu lekove, ali ovo je preveliki šok za tako mali organizam. Ako verujete u Boga, molite se, ali teško da će se iz ovoga izvući."

Sledećih sedam dana se ne sećam. Znam da sam ga posećivala svaki dan, znam da je imao još jednu operaciju jer mu se odšio rez, pa je upao u još jednu sepsu. Znam da sam zvala svako veče u devet i slušala iste reči kao i za vreme posete "stanje nepromenjeno". Šta sam radila, da li sam sa nekim razgovarala, da li sam jela, spavala, zaista se ne sećam.

Kroz tri nedelje, oko pola deset uveče rekli su mi da beba nije više kod njih. Spušten je na deveti sprat! Rekli su mi da mogu da dođem kod njega. Bila sam van sebe! Držaću svoje dete u rukama! Hraniću ga! Konačno ćemo se upoznati!

Panično sam počela da se pakujem. Odeća, četkica, papuče, nešto hrane, ma koga briga, ništa mi i ne treba! Želela sam samo da dođem do njega!

Bili smo zajedno 26 dugih dana. Predivnih dana. Za to vreme se ugojio sa 1,9kg na 2,3kg. Vreme je bilo za još jednu operaciju. Lekar nas je upozorio da neće biti lako. Trebalo je da vrate crevca gde im je mesto, a debelo crevo je ostalo malo, dok se tanko širilo jer je bilo u funkciji. Rekli su nam i da retko kad ova operacija uspeva iz prvog puta. Nismo se obazirli nna ove reči! Njemu će uspeti iz prve, bili smo ubeđeni u to! Oko pola devet pozdravili smo se, poželeli mu sreću. Posle par sati smo ga videli, bio je na aparatima za disanje, ali je sve bilo na svom mestu.PageBreak

Dani su prolazili i nadali smo se da smo uspeli. Petog dana, istorija se ponavlja, došli smo u posetu, ali njega nije bilo u sobi. Nije trebalo toliko da nas pogodi, znali smo da postoji mala šansa da će uspeti, ali svet nam se srušio. Crevca nisu zarasla i morali su da ih vrate na stomačić. Ponovo sepsa, ponovo respirator, ponovo borba. Savetovali su nas da se oprostimo i da budemo spremni da sutra možda neće više biti tu. Pet operacija je već previše. Ah, nisu znali kome govore. Sa snažnom nadom i pozitivnim mislima idemo napred. Na iznenađenje doktora, maleno bepče se opet oporavilo. "Ovo je stvarno čudo. Ali sledeća mora da uspe, ne bi izdržao da se ovo ponovo desi”, rekao nam je.

Sišli smo na deveti sprat i ponovo se družili. Ovaj put njegov organizam je bio slabiji i posle dvadeset dana bilo je vreme za novi pokušaj. Dobro, nije uspelo iz prve, iz druge će zasigurno.

Operacija od par sati, razgovor sa lekarima, posete, telefonski pozivi. Posle samo tri dana, prvog maja, on je ponovo bio na stolu. "Ne bi izdržao ako se ovo ponovo desi". Te reči su nam odzvanjale u glavi dok se naša beba još jednom borila za život, i dok smo samo mi verovali u njega. Ko zna koja po redu sepsa, crevca ponovo skraćena, rizik od sindroma kratkih creva, infekcija i upala pluća.

Tri nedelje mu je trebalo da se vrati u život. "Na slabašnim nogama je", tako su rekli i ostavili ga na intenzivnoj nezi, gde ja nisam mogla da budem. Zakazali su mu operaciju i uveli centralni venski kateter jer više nije imao nijednu venu u koju bi mogla da se stavi braunila. Bez infuzije, transfuzije i veštačke ishrane (TPN-a), moj sin ne bi preživeo ni dan.

Operacija je prošla dobro i posle samo tri dana sledio je treći pokušaj spajanja. Sve naše nade bile su usmerene ka doktorima i našoj bebi. I, kao u snu, operacija uspeva.PageBreak

Nakon mesec dana, u ponedeljak 30. Juna, otišao je na poslednju, desetu operaciju pod lokalnom anestezijom - skinuli su mu CVK.  Sutradan, tog divnog prvog jula otišli smo kući. Bez stoma, bez braunila, bez lekova, bez ičega. Samo minijaturni heroj star pet i po meseci od 3,590 grama i njegovi mama i tata. Sreća koja ne može da se opiše.

I šta bih rekla posle više od pet meseci borbe? Zahvala sam svih hirurzima i sestrama, i čistačicama i čuvarima na Institutu. Zahvalna sam mužiću koji je bio dovoljno jak da se bori za naše dete. Zahvalna sam svojoj porodici na rečima utehe. A svojoj bebi? Na njega sam ponosna.

Sada smo kod kuće već pet meseci. Savršeno je zdrav. Ima 8,2 kg i rumen je kao jabuka. Stalno se smeje, ne odvaja se od mame i tate. On je moj heroj koga čeka divan život za koji se junački borio. Nema nikakvih posledica, samo ožiljke (mi ih zovemo junački ožiljci) na stomačiću. I eto ga, uktratko ispričana borba Olega Jarića. Oleg ima značenje zdrav i on zasluženo nosi svoje ime.

Nažalost, ima beba koje su prošle mnogo gore stvari i koje celog života moraju da se bore, a ima i onih koji su borbu izgubili. Posle ovako nečega čovek ne može a da ne razmišlja o tim malim junacima i da im želi sve najbolje u životu.

Ponosna mama Kristina

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com