Bil Vir glavni dopisnik CNN-a za klimu i domaćin CNN-ovog originalnog serijala „The Vonder List vith Bill Veir“, dao je svoje mišljenje o klimatskim promenama i o njegovoj novoj knjizi „ Život kakav poznajemo (može biti): priče ljudi, Klima i nada u svetu koji se menja “, napisano kao otvoreno pismo sopstvenoj deci.
Da li ste po prirodi optimistična ili pesimistična osoba?
“Zavisi od dana. Smatram da je moje raspoloženje direktno proporcionalno onome na šta sam fokusiran. Nekih dana to je samo strah i još znakova na koje načine čovečanstvo uništava planetu. Ali dani kada se fokusiram na rešavanje problema, sanjare, one koji rade, ljude koji znaju da postoji bolja budućnost, ti dani leče dušu. Kada sam zapravo seo da napišem ovu knjigu, bili smo na veoma mračnom mestu na nacionalnom nivou. I pronašao sam dovoljno pozitivnih priča, video sam dovoljno zamaha koji ide u pravom smeru, da se većinu dana sada budim sa više čuđenja nego brige. Borba je tek počela, a toliko se može spasiti. I toliko toga vredi uštedeti. To je etika koju pokušavam da prenesem na svoju decu: da budu jasni u pogledu izazova, ali puni hrabrosti i nade za rešenja.
S jedne strane, napisali ste „Sjedinjene Američke Države koje sam poznavao i voleo su nestale… pojedene iznutra metastaziranim lažima koje su hranjene besnim ljudima na zaboravljenim mestima“. S druge strane, namerno ste dobili dete u poslednjih nekoliko godina. Šta biste rekli nekome ko se trenutno oseća nemirno zbog bebe?
“Rekao bih da nam je potrebna sva pomoć koju možemo dobiti. I ako verujete da će vaše dete biti čista pozitiva za čovečanstvo, nastavite. Mislim da je naša osnovna svrha u životu da imamo decu. Priroda želi replikaciju i, nadamo se, poboljšanju za sledeću generaciju.
Veoma jevažan svetski problem, razmišljati o tome da li imati decu ili nemati. Ljudima je teško, a ja potpuno razumem psihologiju oko ovakvih stvari, jer se nismo zaista uhvatili u koštac sa mentalnim stresom zbog klimatskih promena. Nismo prošli kroz pet faza tuge (odricanje, bes, mirenje, depresija i prihvatanje) jer se odnosi na klimu, a nismo shvatili šta smo izgubili. I moramo da prihvatimo ono što treba da izgradimo da bismo preživeli i napredovali.”
Postoje porodični savetnici koji se bave roditeljima koji su u zagrljaju ove tuge. Oni i dalje žele da prošire svoju porodicu ali su toliko zabrinuti šta bi budućnost mogla doneti. Mislim da je to opravdana briga, i bilo je vremena kada sam potpuno razumeo odakle ti ljudi dolaze. Ali tako mi je drago da je moj mali dečak ovde. On mi daje inspiraciju koju inače ne bih imao. On mi daje perspektivu. Mislim da verujem da ljudi mogu biti zaista pozitivni za planetu. I većina ljudi želi da bude, i to se zaista svodi na priče koje sami sebi pričamo.”
Mladi su zabrinuti zbog klime. Oko 84% od 10.000 ljudi, starosti od 16 do 25 godina u 10 zemalja bilo je umereno ili izuzetno zabrinuto zbog klimatskih promena, prema istraživanju iz 2021. objavljenom u Lancet Planetary Health . Više od 50% u studiji reklo je da se osećaju tužno, uznemireno, ljuto, nemoćno, bespomoćno i krivim zbog toga. A više od 45% je reklo da njihova osećanja na tu temu negativno utiču na njihov svakodnevni život i funkcionisanje. U svojoj knjizi citirate sličnu studiju. Šta biste poručili ovim tinejdžerima i mladim odraslima? Ili šta kažete, jer vaša ćerka je u tom uzrastu, zar ne?
“Ona ima 20 godina. Pa, kažem „izvini“ za početak. Žao nam je što su naše namere i neželjene posledice pokvarile njihovu budućnost. Oni ne mogu uzeti zdravo za gotovo stvari koje sam ja uzeo zdravo za gotovo – vazduh, vodu, temperaturu, kako graditi sklonište, kako uzgajati hranu – nemaju luksuz da ignorišu te stvari.
Moj tata mi je govorio, kad god bih imao problema, „Dobro je da si čvrst. I zato osećam da moramo da odgajamo generaciju otporne dece i da im modelujemo kako to izgleda. Moramo biti stalno na oprezu u vezi sa neočekivanim, neprirodnim katastrofama. I moramo da razgovaramo jedni sa drugima u zajednicama o ovakvim stvarima.
Mislim da je veliki razlog za ove skokove klimatske anksioznosti u ovim anketama rezultat toga što o tome ne govorimo. Rezultat toga što odrasli nemaju iskrene razgovore o tome šta gubimo, šta vredi sačuvati, o odlukama koje moramo da donesemo, jer lakih odluka više nema. Moramo da napravimo brutalnu matematiku o tome šta vredi spasiti, a šta je vredno pustiti. Mislim da samo kroz ove razgovore prolazimo kroz pet faza klimatske tuge i dolazimo do kraja toga, a to je prihvatanje.”
Zanimljiv je detalj o rođenju vašeg sina, Rivera, da je začet u svetioniku tokom pandemije. To je savršena metafora, svetionik svetlosti, nade u tami. Da tu metaforu prenesemo malo dalje, još jedna karakteristika svetionika je da su izgrađeni da izdrže najgore prirodna nepogode i često su izolovani do te mere da moraju da budu samodovoljni. Da li mislite da su samodovoljnost i hrabrost vrline na koje roditelji sada treba da stave veći naglasak?
“Da, apsolutno. Moj tata je bio pomalo mizantrop koji je voleo da bude sam. I odgajao me je sa osećajem za romantizam Džona Mjura o životu u kolibi u šumi. Ali Džon Mjur je koristio sekiru koja je napravljena negde u fabrici, od strane drugih ljudi koji nisu imali luksuz da izađu iz društva. Trebamo sve. Trebaju nam svi zajedno ovih dana. Što se tiče podučavanja otpornosti i nezavisnosti, kao osobine ličnosti, mislim da je to od vitalnog značaja. Ali želim da moja deca budu uključena u svoje zajednice, da budu i građanski angažovana. Da znaju svoju moć kao građani i svesni potrošači. Biti komšija koji sve oko sebe čini jačim, šta god da bude."
Kada razgovaramo sa tinejdžerima o klimatskoj krizi, pokušavamo da je malo okrenemo, da se suprotstavimo propasti sa optimizmom da preokrenemo kurs na kojem se nalazimo, naučnih otkrića, priča o ljudima koji prave promene. Kako da pronađemo ravnotežu u svakodnevnom razgovoru sa našom decom da budemo iskreni, ali ne i beznadežni?
“Pokušavam da uspostavim tu ravnotežu sve vreme. Najbolji savet koji sam ikada dobio za vođenje klimatskih promena u ovom delu mog života došao je od gospodina Rodžersa, koji je slavno rekao da svaki put kada je video zastrašujući događaj na televiziji njegova majka mu je rekla da „traži pomoćnike;“ uvek na scenu hrle pomoćnici. I ova knjiga je posvećena pomagačima, ne samo onima koji prvi reaguju u ovim zonama katastrofe, već i bezbrojnim ljudima koji žive životom tihe službe i pokreću nas u pozitivnijem pravcu. Pomagači me podižu – ideja da isti prednji režnjevi mozgova, koji su stvorili problem dok smo eksplodirali kao vrsta, mogu da ih reše kada se okupimo. Toliko toga može da se uradi. Toliko toga se može spasiti."
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO