Moje traumatično porođajno iskustvo: 24 sata straha i neizvesnosti!

Pregledi su rađeni svake dve nedelje, a kad sam ušla u 9. mesec sve češće i češće.

Termin mi je bio 14. decembra 2012, ali je beba kasnila pune dve nedelje. Tri dana pred porođaj sam primljena na odeljenje patologije, da bi doktori pratili bebino i moje stanje. Pregledalo me je više odeljenskih lekara i svi su se složili da bi trebalo da mi izazovu porođaj jer kontrakcija nije bilo.

Lekar me sprovodi do porođajnog boksa, govori mi da legnem i da sačekam. Bolovi su već nesnosni. U nekom trenutku dolaze ginekolog i anesteziolog. Nakon pregleda (koji je bio bolan jer je lekar bio grub) doktor je utvrdio da sam otvorena 1,5cm i da vodenjak nije probušen kako treba, pa su mi ga ponovo bušili. Ubrzo dobijam epidural i bolovi prestaju.

Vreme odmiče. U boksu pored mene, menjaju se porodilje kao na traci. Ja i dalje čekam.

Obilaze me s'vremena na vreme. Uglavnom sam sama. U neko doba preuzima me drugi doktor (ni njemu ne znam ime), pregleda me i konstatuje da se sporo otvaram i da ću možda morati na carski rez. Odlazi. Opet sam sama nekoliko sati. Ponovo me obilazi i ponovo konstatuje kako je dilatacija spora i da ću verovatno na carski rez. Dočekala sam jutro u boksu sama!

Porođaj kreće. Oko mene je sada njih petoro, što babica, što doktora.

Počinju da se deru: "Guraj, guraj jače! Guraj, vadićemo ti dete vakumom!" (Da se razumemo, gurala sam sa onom snagom koja mi je preostala posle skoro 24 sata kontrakcija. Sarađivala sam.)

Problemi sa posteljicom

Doktor mi skače po stomaku i napokon, u 9:25h, vidim svoju ćerkicu. Stavljaju mi je na grudi par minuta.

Babica me gleda krajnje ozbiljno, ali i ponižavajuće. Pozvala je doktora da se vrati i saopštila mu da se posteljica raspala i da će raditi reviziju. Više snage nemam, uzeli su bebu, odradili reviziju i pozvali stažistu da me ušije. Tada nastaje haos.

Stažista viče na sav glas: "Krvari, krvari". Odjednom opet svi oko mene. Vade mi krv iz vene, pokušavaju da zaustave krvarenje. Za par minuta stižu rezultati. Loši su. Brzo mi plasiraju još jednu braunilu, priključuju jednu kesu plazme, pa kesu krvi i tako dva puta.

Premeštanje u izolaciju

Oko 17:30h sam konačno izašla iz boksa. Došla sam u sobu, trokrevetnu. Dočekale su me dve ženice sa svojim bebicama. Ja kao sa ratišta - braunile u rukama, kateter, infuzija priključena, atibiotik je sledeći... Gledaju me sa žaljenjem. Pitam sestru kako je beba, kaže: "Pitajte doktora". Već sam izbezumljena, umorna, zabrinuta, trpim bolove...

Nakon pola sata od prebacivanja u sobu, na svu muku kreće i nekontrolisana stolica (klistirali su me "duboko") i premeštaju me u izolaciju. Sama sam. Obilaze me sestre, uključuju terapiju pa infuziju, uzimaju krv, stolicu na analizu i tako na svaka četiri sata.

Moja beba na antibiotskoj terapiji

Negde oko 22h dovode mi bebu, imala je braunilu u ruci. Ostavljaju je pored mene. Ona spava. Gledam je i shvatam da ne mogu da se pomerim, da je uzmem ako zaplače, ne mogu ništa. Prikovana sam za krevet. Nailazi sestra posle nekih dva sata i kada je ugledala bebu kod mene u sobi počinje da se viče (na mene, naravno): "Ko vam je ostavio dete? One nisu normalne (misli na sestre)". Odlazi kod njih. Dolaze zajedno i babica odnosi dete. Nisam videla bebu naredna dva dana.

Nakon svih mogućih analiza i terapija od ukupno tri dana, ja sam dobro. Na kontrolnom pregledu dobijam otpust iz bolnice. Dovode mi bebu, ali ona ima braunilu u ruci.

Nakon pola sata, dolazi pedijatrijska vizita i tada mi govore da je beba patila u stomaku i da je inficirana mekonijumom - CRP joj je bio 31,6. Prima dva atibiotika, na četiri i na šest sati. Šok, tuga. Gledam je tako majušnu sa braunilom u ruci i plačem, non-stop plačem.

Problem sa grudima

Da vam ne pričam kakve su mi grudi bile posle tri dana od porođaja. Niko mi ništa nije govorio. Nisam smela da ih pipnem! Laktacijske sestre kao da ne postoje.

Počela sam da dojim bebu sama, kako znam i umem. Ragade me naravno nisu zaobišle. Krvarile su mi bradavice, a babice su mi govorile da je to normalno dok beba ne nauči pravilno da vuče i da moram da budem uporna, da ne smem da odustanem. Blago rečeno - pakao!

Nisam odustala, nisam ni kad su mi bile krvave bradavice. Plakala sam i dojila bebu, ali nisam odustala.

Da ne dužim više, ostale smo u porodilištu osam dana. Najgorih i najstresnijih osam dana u mom životu. Beba i ja smo izašle 5. januara 2013. Obe smo bile, hvala Bogu, dobro. Smršala sam za tih nekoliko dana 20kg. Da, 20kg!

Da ponovim još jednom, doktori, sestre, babice, kompletno osoblje porodilišta "Narodni front" je bilo očajno. Ni trunke ljubaznosti! Tuga. Niko mi se nije predstavio imenom i prezimenom. Jedno veliko i traumatično iskustvo. Ne daj Bože nikome.

Pohvale za porodilište "Dragiša Mišović"

Nakon nepune dve godine, rodila sam još jednu devojčicu, ali ovaj put u porodilištu "Dragiša Mišović". Oduševljena sam. Osoblje je divno, počev od prijema, pa do doktora.

Ovom prilikom želim da im se zahvalim jer mi je drugi porođaj ostao u lepom sećanju, kao i boravak u porodilištu!

Mama Maja

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.