Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Iskustvo mame iz Novog Sada: 'Na mom licu uvek će biti osmeh za Dušana i nevidljive suze za Vukašina'

U 27. nedelji trudnoće, lekari su mi konstatovali "interblizanačku transfuziju" (TTS). Tada nisam znala ni šta to znači, ali sam osetila da su moje bebe u velikoj opasnosti....

 Izvor: Foto: Privatna arhiva

Moja priča počinje ovako...

Novi Sad, 18. januar 2010.godine - na redovnoj kontroli kod ginekologa u dvadesetsedmoj nedelji uredno vođene blizanačke trudnoće, doktorica mi saopštava da moram ostati u bolnici da prate bebe, jer se nesumnjivo radi o TTS – u ( interblizanačkoj transfuziji ). Tada nisam znala ni šta to znači, al sam osetila da su moje bebe u velikoj opasnosti. Izašla sam u hodnik i videla supruga, koji je po mom izrazu lica, pitao: "Šta se desilo?". Silazeći niz stepenice počela sam da plačem ...

Trudnoću su lekari pratili 3 nedelje, primila sam potrebne terapije.

05. februar - u 30 gn uradili su sekciju i rodila su se moja dva heroja Dušan (TM 1110 AS 1/6) i Vukašin (1850 AS 5/7). Odmah nakon zbrinjavanja prebačeni su na intenzivnu negu IZZDIO Vojvodine, gde su se neonatolozi dalje borili za njihove živote. Ja sam ostala u bolnici (ginekologija) da se oporavljam. Gledajući kroz prozor molila sam ih da izdrže dok ne stignem do njih.

08. februar - izlazim sa ginekologije pognute glave. Nikada neću zaboraviti taj grozan osećaj tupih pogleda nepoznatih ljudi koji ponosno čekaju svoju ženu, ćerku ili rođaku sa prinovom. Na putu kroz hodnik od prostorije za otpust i izlaznih vrata osetila sam na telu njihove poglede a u vazduhu je lebdelo ono pitanje: "A gde je njeno dete?". Osećao se miris cveća koje su ponosni očevi u velikim buketima držali u ruci. Počeli su da sevaju blicevi i na trenutak sam se trgla, bila sam na izlazu, a iza mene je ostala da pozira i prima čestitke majka sa prelepom devojčicom u naručju. I ja sam želela da budem srećna.

Povezane vesti

Kod kuće sam nastavila da se oporavljam u želji da što pre stignem do mojih beba.

23. februara sam rekla suprugu: "Ja sad idem i niko me neće zaustaviti. Idem kod svoje dece." Zadržavali su me kod kuće, znajući da je Vukašin jako loše.

Sledeći dan sam bila primljena na odeljenje za majke i konačno sam bila pored svoje dece. Videla sam ih obojicu i znala sam da se Vukašin neće izvući. Strašno je kada majka poželi da mu se dete više ne muči. 25. februara je predao bitku moj heroj. Kao što sam ga molila da me čeka da stignem, čekao je da se oprostimo. Izvinite što plačem sad kada ovo pišem, tada kad se to desilo nisam imala prava na suze, jer sam svaka tri sata stajala pored mog borca Dušana i bodrila ga. Kad je bilo najteže znala sam da mu kažem: "Drži se još malo Biberče. Jak si. Uspećemo". I uspeli smo. Posle 100 dana u bolnici izašli smo. U otpusnoj listi stajalo je sedamnaest dijagnoza.

Borba za njegov oporavak se nastavila i kući. Odlasci na kontrole, razna snimanja i testove, vežbe, inhalacije, strah, glupa pitanja prolaznika i još gluplje konstatacije su sada iza nas. Vredelo je.

Dušan  puni 2 godine i pravi je frajer. Ponovo sam srećna. Ponosno koračam ulicom dignute glave, držeći za ruku supruga, povremeno dovikujući sina da stane da nas sačeka.

Na mom licu uvek će biti osmeh za Dušana i nevidljive suze u očima za Vukašina.

Milana Milošević - Selimović

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: [email protected].

Najnovije

Vesti

Porodica