Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Iskustva roditelja: Prvi korak - radost cele porodice

Tri mame podelile su sa nama svoja iskustva o čarobnom trenutku prohodavanja.

Neki mališani prohodaju ranije, neki kasnije. U svakom slučaju, prvi korak ostaje u sećanju svakog roditelja, bez obzira kada se on desi. Važno je decu ne prisiljavati na to, već ih pustiti da sama naprave taj važan pokret u životu. Evo iskustva mama koje su taj trenutak već doživele.

Slušala sam savete pedijatra

Copyright: Copyright 2007 Software:GIMP 2.6.10 Created: 2011:06:22 13:53:02

Jasmina Gojković i sin Teo (5 godina)

Teo je rano počeo da puzi. Bio je vrlo aktivan, tako da sam očekivala da će ubrzo stati na svoje nožice i početi da hoda. Međutim, njega to uopšte nije interesovalo. A i zašto bi, kada je - puzeći vešto i brzo, stizao gde je hteo! Mislila sam da svoj prvi korak odlaže iz lenjosti, da je za to kriv dubak - koji je  koristio sasvim kratko, i sam ga odbacio.
Nisam se time mnogo opterećivala, jer me dovoljno okupirao problem njegovog jela. Teo ni danas nije baš zainteresovan za redovne obroke, bar ne u količini za koju procenjujem da mu je potrebna.

Dok nije prohodao, upućivano mi je mnogo saveta. Prvenstveno,  poticali su od moje mame Stane, a bilo ih je na pretek i od "iskusnijih" komšinica. Svodili su se na to da detetu što češće omogućim da stoji,

Teo je imao godinu i desetak dana kada se sam otisnuo nasred sobe

kao i da ga učim da hoda a ne samo da čekam da sam zakorači. Ali, ja na tu priču nisam obraćala pažnju, već sam želela da sve ide spontano. Teo je stajao na mom krilu samo kada je to sam hteo - onako, ovlaš, mekano, bez ikakvog forsiranja.

U iščekivanju prvih koraka, pridržavala sam se samo saveta pedijatra. Na jednoj od kontrola, rekao mi je da dete dobro napreduje i da pustim da se sve odvija prirodnim tokom. Tako se i desilo. Teo je imao godinu i desetak dana kada se sam otisnuo nasred sobe. Napravio je nekoliko koraka, stigao do najbliže stolice - i tu je stao, držeći se čvrsto za nju.

Povezane vesti

Ma koliko da sam je očekivala, iznenadila me je njegova prva "šetnja". Bila sam srećna zbog toga. Teov tata Dušan tada nije bio uz nas. No, lepa vest ga je mnogo obradovala, pa je rekao: "Sada ćemo nas dvojica moći zajedno da igramo fudbal". Tom činu je prisustvovala i baka Stana. Mislim da se ona više nego ja obradovala prvim koracima svog unuka.

Ne sećam se Teove reakcije nad sopstvenim poduhvatom. Znam samo da od tada nije prestajao da hoda. Relacije su mu vremenom postajale sve duže, koraci sigurniji, a radoznalost sve veća. Istraživanje novih prostora je uvećavalo njegovu radoznalost, a mene upozoravalo na još veću opreznost. Da to nije bez razloga, potvrdilo se ubrzo, kada je uspeo da stigne do kupatila i da se tamo zaključa!  

Bravo za prvi korak!   

Software:GIMP 2.6.10 Created: 2011:06:22 13:55:41

Zorica Đurić Božović i ćerka Andrijana (13 meseci)

Dok Andrijana nije napunila šest meseci, Dobroslav i ja nismo razmišljali ni o stajanju, ni o hodanju. Stavljali smo je povremeno u ogradicu sa igračkama, u kojoj je našoj ćerkici bilo zanimljivo najviše pola sata. Potom je tražila da je neko uzme u ruke, ili da se sa njom igra.

Sa navršenih sedam meseci, počela je malo jače da se oslanja na  nožice, pa sam se odlučila za dubak. Znala sam da se on ne preporučuje, ali je meni za Andrijanu bio neophodan. Morala sam bar na kratko da oslobodim ruke i uradim ponešto od svakodnevnih kućnih poslova. Bio je to lep dubak sa sviralicama i zveckalicama, u koji sam Andrijanu stavljala samo dva puta dnevno po pola sata. Ona je na početku mirno stajala, a ubrzo je počela i da šeta u dupku.

Povezane vesti

Imala je deset meseci kada smo tata Dobroslav i ja pokušali da je, držeći je za obe ručice, učimo da hoda. Andrijana je uspevala da napravi dva-tri nesigurna

Sada, sa trinaest meseci, Andrijana sama šeta po kući, pridržavajući se za delove nameštaja

koraka, a tada bi stala da se malo odmori. Ubrzo joj se dopala ta vrsta zabave, što nas je osmelilo da joj proverimo veštinu: držeći raširene ruke sa strane, puštali smo je da sama prelazi kratko rastojanje između nas. Uz malo pridržavanja sa strane, Andrijana je polako uspevala da pređe nepun metar od mame do tate.

Produžavali smo joj relaciju svakog dana za po koji centimetar, tako da je sa jedanaest meseci - sva ushićena, Andrijana prelazila i po tri-četiri metra od mame do tate. Mnogo smo se tome radovali, ali tiho, jer sam od jedne komšinice čula da bi svako burno reagovanje moglo da je uplaši i odloži prvi, siguran korak, i to na duži rok. Uvek bismo je poljubili kada stigne do cilja - bilo da je to smer od mame ka tati, ili obrnuto, govoreći joj: "Bravo", i zajedno tapšali...

Sada, sa trinaest meseci, Andrijana sama šeta po kući, pridržavajući se za delove nameštaja. Povremeno se otisne do najbližeg oslonca (fotelje ili stola). Kada stane, pljeska ručicama, dok ne čuje da mama ili tata pohvale njen uspeh i kažu: "Bravo!".  

Spretan na svoju baku

Software:GIMP 2.6.10 Created: 2011:06:22 13:58:25

Olga Milosavljević i sinovi Najdan (8 godina) i Istok (2 godine)

Naš mlađi sin Istok je prvi put stao na svoje nožice kada je imao osam meseci, što me je iznenadilo - jer ga nismo forsirali, niti učili tome, za razliku od starijeg Najdana - kojeg smo stavljali u dubak, pa se njegovo oslanjanje na nožice oteglo. Najdan nije umeo ni da padne, ni da puzi, a ja sam shvatila da je za to kriv dubak! On jeste od pomoći, ali nemam dobro iskustvo sa njim. Zato smo Branko i ja rešili da Istoka gajimo bez dupka... i on je sve odradio sam.

Sa šest meseci je puzao, i to vrlo hrabro, a ubrzo je počeo i da sedi. Nismo ga forsirali da stoji, jer nam je lekar rekao da to nije dobro zbog kukova, kao ni insistiranje na šetnji - koja, zbog preranog držanja za ručice, može da naškodi dečjim ramenima. Istoku smo uskratili i cupkanje u krilu, prepustivši sve prirodi, dok smo sa starijim Najdanom hteli da se sve dogodi što pre: i da prohoda, i da progovori.

Jednog dana, stigli smo sa puta... Istoka sam spustila u krevetac, kako bismo se raspakovali i na miru sredili stvari. U svom krevetiću je bio bezbedan, tako da za to vreme nisam mnogo obraćala pažnju na

Istoku smo uskratili i cupkanje u krilu, prepustivši sve prirodi, dok smo sa starijim Najdanom hteli da se sve dogodi što pre

njega. Međutim, kada sam se u jednom trenutku osvrnula, videla sam da Istok stoji uz ogradicu i ide levo-desno. Nespretno, ali se kretao. Oduševila sam se!

Nisam to tada očekivala, jer je među donetim stvarima bio i dubak - u koji smo, predomislivši se, ipak odlučili da ga povremeno stavljamo. Ali, preduhitrio nas je, kao da je procenio naše namere sa dupkom, koji je trebalo da nam posluži umesto dadilje! Branko je u tom trenutku ušao u sobu, i kada je video da Istok stoji, oduševio se, kao i stariji sin Najdan. Odmah smo ga slikali. Bio je tu i Brankov tata, deda Zoran. Inače uzdržan od komentara, nasmejao se ponosno.

Sledeći pravi Istokov korak se odigrao u njegovom jedanaestom mesecu. Kretao se brzo i vrlo obazrivo, nipošto «u avanturu», niti ka predmetu koji bi mogao da ga povredi. Slobodan i srećan, kao kakav pobednik, krenuo je ka baka Nadi. Tu vest sam odmah javila svojoj mami Lili. "Spretan na babu", bio je njen komentar, kao što u šali komentariše sve nestašluke koje Istok danas napravi.

Mirjana Ajbl

Povezane vesti

Najnovije

Vesti

Porodica