Po prvi put, istraživači su otkrili biološki uzrok nastanka jednojajčanih blizanaca.
Istraživač Doret Bumsma smatra ovo velikim napretkom. "Ovo je veoma veliko otkriće. Poreklo i rođenje jednojajčanih blizanaca oduvek je bila potpuna misterija. To je jedna od retkih stvari u kojim geni nemaju nikakvu ili vrlo malu ulogu. "
Jednojajčani blizanci nastaju iz jednog embriona koji se deli u ranoj trudnoći. To ih jasno razlikuje od dvojajčanih blizanaca koji nastaju nakon dvostruke ovulacije. To znači da se oslobađaju dve jajne ćelije, koja su potom obe oplođene, tako da nastaju dva embriona. Dok jednojajčani blizanci izgledaju veoma slično i uvek su istog pola, dvojajčani mogu biti prilično različiti po izgledu, ali i drugog pola.
Šta je uzrok nastanku jednojajčanih blizanaca?
Ranija istraživanja pokazala su da genetska predispozicija majke igra važnu ulogu u razvoju dvojajčanih blizanaca. Mnogo manje se zna o poreklu jednojajčanih blizanaca. Nova studija Doreta Bumsma i njegovih kolega to menja. Naučnici su u svojoj studiji, objavljenoj u časopisu Nature Communications, pokazali da jednojajčani blizanci imaju jedinstven epigenetski profil.
Dok se genetika fokusira na nasledna svojstva koja su zapisana u genetskom kodu (koji se pak sastoji od lanaca DNK, koji su postavljeni jedan iza drugog u određenom redosledu), epigenetika se fokusira na nasledna svojstva koja nisu u toj DNK, već u DNK oko nje , tu su fiksirani takozvani elementi metilacije. Ti elementi određuju da li su geni uključeni ili isključeni. Da bi istražili poreklo jednojajčanih blizanaca, istraživači su merili nivo metilacije DNK na više od 400.000 mesta u DNK kod 6.000 holandskih, britanskih, australijskih i finskih blizanaca.
Šta su istraživanja pokazala?
"Pronašli smo 834 lokacije u DNK gde je nivo metilacije kod jednojajčanih blizanaca bio drugačiji nego kod blizanaca. Ove lokacije u DNK su uključene u funkcije u ranom embrionalnom razvoju “, kaže istraživačica Dženi van Dongen. Istraživanje ne samo da pruža bolji uvid u njihovo poreklo, već može dovesti i do boljeg razumevanja urođenih abnormalnosti koje se ponekad češće javljaju kod jednojajčanih blizanaca.
Studija ima još jednu zanimljivu implikaciju. "Posebno ih je iznenadilo otkriće da na osnovu epigenetskog profila možemo utvrditi da li je neko identičan blizanac", kaže Van Dongen. Ali takođe je prilično uobičajeno da u ranoj fazi jednojajčanih blizanaca jedan od fetusa umre, a zatim nestane. "Na engleskom se to naziva sindrom nestajućeg blizanca", kaže Van Dongen. Tkivo preminulog fetusa uzima majčino telo. Danas, zahvaljujući ranim ultrazvucima, majke često znaju da su bile trudne sa blizancima i da su izgubile fetus, ali je to u prošlosti bilo drugačije. Uzimajući u obzir da sindrom nestajućeg blizanca pogađa otprilike 1 od 8 blizanačkih trudnoća, postoji mnogo ljudi koji hodaju unaokolo koji su, a da to i ne znaju, deo jednojajčanih blizanaca. Donedavno se to nije moglo dokazati, ali ovo istraživanje to menja.